Veliko putovanje Voyagera

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13

Rad Voyagera

Voyager 1 i 2 su dve identične svemirske letilice. Svaka od njih je opremljena sa instrumentima koji su u stanju da obavljaju 10 različitih eksperimenata. Poseduju TV kamere, ultraljubičaste i infracrvene senzore, magnetometre, detektore plazme i kosmičkih zraka i senzore naelektrisanih čestica. Eksperimenti kao i same letilice su upravljani putem radio–signala sa Zemlje.

Pošto su planirane za daleke letove, nisu mogle da koriste solarne baterije, već su bile opremljene tzv. radioizotopskim termoelektričnim generatorima (RTG) od 420 W. Ti uređaji su predviđeni da pretvaraju toplotnu energiju proizvedenu prirodnim radioaktivnim raspadom plutonijuma u električnu i tako snabdevaju energijom instrumente, kompjutere, radio i druge sisteme na letilicama.

Sa oba broda je komunicirano pomoću Deep Space Network (DSN)[1], operativnog sistema za praćenje kosmičkih letilica razvijenog u NASA–i za JPL. Mreže antena DSN su raspoređene u Mojava Desert, u Californiji, kraj Madrida, u Španiji i u Tidbinbilli, kraj Kanbere, u Australiji.

Menadžer projekta Voyager za Interstellar Mission je George P. Textor iz JPL. Projektant naučnog programa Voyagera je dr Edward C. Stone sa kalifornijskog Instituta za tehnologiju. U preletu kraj Jupitera asistirao mu je dr Arthur L. Lane, a za Saturn, Uran i Neptun dr Ellis D. Miner, oboje iz JPL.

JUPITER

Voyager 1 je prišao najbliže Jupiteru 5. marta 1979. a Voyager 2 9. jula '79. Prva letilica je prošla na 207.700 km od opvršine oblaka, dok je drugi prošao na 570.000 km.

Jupiter je najveća planeta našeg sistema i sastavljena je uglavnom od vodonika i helijuma, sa malim dodacima metana, amonijaka, vodene pare i dr. sa jezgrom od rastopljenih stena i leda. Raznobojne horizontalne trake i atmosferske oluje i oblaci govore o snažnoj klimatskoj dinamici. Jupiter za sada ima 40 satelita. Planeta napravi jedan krug oko Sunca za 11,8 godina, a dan joj traje 9 sati i 55 minuta.

Mada su astronomi posmatrali Jupiter vekovima kroz teleskope, bili su zaprepašćeni mnogim Voyagerovim otkrićima.

Otkriveno je da je Velika crvena mrlja zapravo velika oluja koja se kreće u pravcu suprotnom od kazaljki na satu. Čitav niz drugih manjih oluja i kovitlaca otkriveno je u trakama oblaka.

Najveće neočekivano otkriće je bilo registrovanje vuklanske aktivnosti na satelitu Io. To je bio prvi pt da je uočen neki vulkan na nekom telu u Sunčevom sistemu. osmatrano je 9 erupcija na vulkanima Ia, a ima dokaza o novim erupcijama između poseta dve sonde.

"Pečurke" iznad vulkana dizale su se i do 300 km iznad površine. Materijal koji je osmatran sa Voyagera izbacivan je brzinom od 1 km u sekundi.

Vulkani na Iu su jednim delom posledica zagrevanja satelita usled snažnih plima. Orbitu oko Jupitera remete druga dva velika satelita u blizini, Europa i Ganymede, što dovodi do plimskih talasa i do 100 m visine na površini Ia (na Zemlji su najveći oko 1 m).

Pojava vulkana na Iu ima uticaj na čitav Jupiterov sistem jer predstavlja glavni izvor materije koji ispunjava Jupiterovu magnetosferu – deo kosmosa oko planete u kme se oseća uticaj magnetnog polja. Sumpor, kiseonik i natrijum, izbačeni u mnogim Iovim vulkanskim erupcijama i raznešeni sudarom sa visokoenergetskim česticama, otkriveni su na samim krajevima mognetosfere, milionima kilometara od planete.

Europa

Europa se na fotosima male rezolucije Voyagera 1 ukazala ispresecana mnogim linijama. U početku, naučnici su verovali da su to duboke pukotine nastale pucanjem kore ili tektonskim procesima. Slike veće rezolucije snimljene sa Voyagera 2 nisu rešile ovu naučnu zagonetku. Nije moguće zapaziti ništa u topografiji i kako kaže jedan od naučnika, "kao da je neko nacrtao linije flomasterom". Moguće je da je Europa putem plimskog zagrevanja aktivna u unutrašnjosti reda veličine, recimo, deseti deo ili manje aktivnosti Ia. Smatra se da Europa ima ledenu koru debljine manje od 30 km, koji možda pliva na 50 km dubokom okeanu.

Ganymede

Ispostavilo se da je Ganymede najveći mesec Sunčevog sistema, sa prečnikom od 5.276 km. Poseduje dva različita tipa tla – sa kraterima i udubljen – što naučnicima govori da je čitava Ganymedova zaleđena površina bila napregnuta usled tektonsih procesa.

Callisto

Callisto ima vrlo staru i kraterima razorenu površinu, sa vidljivim prstenovima oko ogromnih kratera nastalih usled sudara.

Tanki prsten od fine prašine otkriven je oko Jupitera. Spoljna ivica je na oko 129.000 km od centra planete i prostire se u širini od 30.000 km.

Dva nova, mala satelita, Adrastea i Metis, otkrivena su odmah na ivici prstena. Treći novi sdatelit, Thebe, otkriven je između orbita Amalthee i Ia.

Jupiterovi prstenovi i sateliti se nalaze u snažnom pojasu radijacije elektrona i jona zarobljenih magnetnim poljem planete. Te čestice i polja čine Jupiterovu magnetosferu ili magnetno okruženje, koje se pruža 3–7 miliona kilometara u pravcu Sunca, a u obliku kapi tečnosti proteže se u dužini skoro jednakoj Saturnovoj orbiti – na udaljenosti od 750.000.000 km.

Kako magnetosfera rotira sa planetom, prosto šiba Io, odnoseći oko tonu materijala sa njega u sekundi. Taj materijal formira jedan torus, oblak jona u obliku automobilske gume, koji svetli ultraljubičastom svetlošću. Teški joni tog torusa pomeraju se ka spolja, a njihov pritisak tera jone sumpora i kiseonika koji imaju veću energiju da padaju u magnetno polje planete, stvarajući u atmosferi moćne aurore.

 NA SLEDEĆEOJ STRANI: SATURN

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13
sledeća strana>

(maj 2003.)

vrh