Veliko putovanje Voyagera

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |  8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13

Voyager 1

Letilice su imale zadatke da: 1) ispitaju cirkulaciju, dinamiku, strukturu i sastav planetnih atmosfera, 2) opišu morfologiju, geologiju i fizičke osobine satelita planeta, 3) daju vrednosti masa, veličina, i oblika planeta, njihovih satelita i prstenova i 4) odrede strukture magnetnih polja, opisati sastav i raspored zarobljenih čestica.

Vojadžer 1

Svaki od dva Voyagera je imao jedno desetougaono telo, prečnoka 178 cm i 47 cm visine. Sama letilica je bila teška 721,9 kg. Na vrhu je montirana parabolična kratkotalasna antena prečnika 3,66 m. Veliki deo naučnih instrumenata je montiran na naučnom rešetkastom nosaču od nekih 2,5 m daleko od letilice (na slici najbliži krak). Na kraju krana se nalazi pokretna platforma sa pokretnim foto i spektroskopskim instrumentima. Na različitim daljinama na nosaču nalaze se detektori plazme i naelektrisanih čestica. Magnetometri se nalaze montirani posebno na kranu dugom 13 m i na suprotnoj strani od naučnog nosača (na slici najduži krak). Treći nosač, povijen dole i u stranu od naučnih instrumenata, nosi radioizotopske termoelektrične generatore (RTG). Dve 10–metarske tanke antene (služe za talase plazme i istraživanja vezana za planetarnu radio astronomiju) takođe strče od letilice, svaka normalna na drugu. Letilice su pokretne u sve tri ravni, da bi mogle biti stabilne duže vreme i time omogućile određenim instrumentima na pokretnoj platformi rad.

Energija za rad sistema i instrumenata je obezbeđena korišćenjem 3 radioizotopska termoelektrična generatora. RTG su montirani u tandemu na rešetkastim nosačima. Svaka RTG jedinica je obložena berilijumom, dimenzija 40,6 x 50,8 cm i teška 39 kg. Baterije koriste radioaktivno punjenje (plutonijum–238 u obliku oksida – PuO₂), koje pri raspadu stvara toplotu. Bimetalni termoelektrični uređaj pretvatra toplotu u električnu energiju potrebnu letilici. Kako se radioaktivni materijal vremenom troši, ukupni kapacitet baterija opada. Zato, od ukupnih 470 W na 30 V DC (jednosmerne struje) koliko je bilo pri lansiranu, palo je na približno 335 W do početka 1997 godine (19,5 godina po lansiranju). Kako vremenom energija bude opadala, opadaće i snaga dostupna uređajima i instrumentima. Kako se danas procenjuje, struje će biti dovoljno najmanje do 2020. godine.

Komunikacija je obezbeđena preko visoko–pojačane antene i nisko–pojačane antene za rezervu. Glavna antena je obavljala telemetriju na X–opsegu i S–opsegu. Voyageri su bili prve letilice koje su koristile X–opseg kao primarnu telemetrijsku frekvenciju za vezu. Podaci su mogli biti sačuvani za kasnije emitovanje ka Zemlji korišćenjem digitalnog magnetofona.

Zbog sve veće udaljenosti od Zemlje i sve većeg vremenskog kašnjenja u komandama, Voyageri su bili napravljeni da budu što više visokoautomatizovani. Da bi izveli sve kompleksne operacije vezane za let letilica i operisanje raznih instrumenata, pobrinula su se tri međusobno spregnuta kompjutera na letilicama. Kompjuterski komandni podsistem (CCS) je odgovoran za kontrolu rada druga dva kompjutera i određivanje komandi. Drugi podsistem (AASC) je odgovoran za kontrolu ponašanja i orijentaciju letilice, kontroliše usmerenost glavne antene ka Zemlji i kretanje pokretne platforme. Podsistem podataka leta (FDS) kontroliše instrumente, uključujući promene u režimu telemetrije. Sva tri kompjutera imaju višak komponenti, što im omogućava kontinuiran rad.

 U sledećem broju: pruka u boci

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13
sledeća strana >

(jun 2003.)

vrh