Veliko putovanje Voyagera

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13

Rad Voyagera

SATURN

Voyager 1 i 2 su preleteli Saturn sa 9 meseci razlike, najbliže prišavši 12. novembra odn. 25. avgusta 1981. godine. Voyager 1 je prošao na 64.200 km od površine oblaka, a Voyager 2 na samo 41.000 km.

Saturn je druga najveća planeta našeg sistema. Treba joj 29,5 Zemljinih godina da napravi jedan krug oko Sunca, dok jedan dan traje 10 sati i 39 minuta. Saturn ima oko 30 satelita i složeni sistem prstenova. Planeta se satoji uglavnom od vodonika i helijuma. U atmosferi Saturna su uočljive mnoge pruge žutih nijansi, slične samo tamnije od onih na Jupiteru. Pomnije studiranje fotografija poslatih sa Voyagera pokazali su da postoje dugotrajni ovali i slične atmosferske pojave kao i na Jupiteru, samo u principu mnogo manjih dimenzija.

Satrunovi prstenovi. Snimak Vojadžera 2 sa razdaljine od 3 miliona km. Kroz C-prsten nazire se limb planete i unutrašnji deo B-prstena. Copyright : (c) Public Domain Credit:  NASA/JPL

Verovatno najveća iznenađenja i najviše zagonetki krilo se u Saturnovim prstenovima. Do tada se verovalo da je prsten nastao lomljenjem velikih satelita usled sudara sa kometama i meteoritima, stvarajući prašinu i komade stena veličine kuće, koji se sakupljaju u jednu ravan različite gustine oko planete.

F-prsten, snimak Vojadžera 1 Copyright : (c) Public Domain Credit:  NASA/JPL

Nepravilan oblik 8 najmanjih Saturnovih satelita indiciraju da su oni deo nekog većeg tela. Neočekivane strukture, kao što su "pletenice", petlje ili "žbice" uočene na prstenu, nisu bili uočeni prilikom posmatranja sa Zemlje. Mnogo od toga jeste posledica gravitacionih efekata obližnjih satelita. Taj fenomen je najočigledniji u odnosu F–prstena i 2 mala satelita, koje kao pastire prati materijal prstena. Taj fenomen "pastira" Voyager 2 je uočio i kod Urana.

Radijalne linije, "žbice", prvi su uočili Voyageri na B–prstenu. Veruje se da ih čine fine čestice veličine prašine. Te strukture su nastajale i nestajale na očigled instrumenata Voyagera. Iako se veruje da to ima veza sa elektrostatičkim nabojem nekih čestica, pravi uzrok nastanka takvih struktura koji liče na "paoke", nisu do kraja objašnjeni.

Vetrovi na Saturnu duvaju ekstremnim brzinama – i do 1.800 km/h. Njihov karakterističan pravac ka istoku (u pravcu okretanja planete) govori da ne duvaju samo u površinskim slojevima oblaka, već da se prostiru na dubine i do 2.000 km u unutrašnjost sloja oblaka. Temperatura atmosfere je oko 95 Kelvina (oko –178º C).

Phoebe	Titan	Enceladus	Mimas
Copyright : (c) Public Domain Credit:  NASA/JPL

Saturn sadrži veliki asortiman satelita u orbitama oko sebe, počev od najdalje Phoebe, malog meseca čija je orbita retrogradna i verovatno predstavlja zarobljeni asteroid, do Titana, meseca veličine planete, sa tankom azot–metanskom atmosferom. Površinska temperatura na Titanu je 94 K a pritisak oko 1,5 atm. Fotohemijski procesi pretvaraju atmosferski metan u druge organske molekule, kao što je etan, koji se možda sakuplja na površini u vidu jezera ili okeana. Još komplikovaniji organski molekuli stvaraju maglu koja pada na površinu Titana pokrivajući ga tankim slojem organske materije. Hemija u Titanovoj atmosferi mogla bi da ponovi isto ono što se desilo nekada davno na Zemlji.

Najaktivniju površinu od svih meseci u Jupiterovom sistemu ima Enceladus. Blistava površina tog meseca, sa upadljivim dolinama i naborima, pokazuje dokaze o snažnim tektonskim uzrocima. Voyager 1 je otkrio na Mimasu takav udarni krater, koji je mogao da uništi ovaj satelit.

Saturnovo magnetno polje je manje od Jupiterovog i prostire se na samo milion ili dva kilometara. Osa polja se skoro savršeno poklapa sa osom rotacije planete.

 U sledećem broju: uran

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13
Sledeća strana >

(maj 2003.)

vrh