«Zver je plen
zveri nad zverima»
     «HAJKA»

                Bila je svetla zimska noć, noć toplih zemljinih isparenja. Noć nezdrava poput groznice, zalutali dah bolesnog proleća u januaru. Pun mesec, nosio je pepeljasto modri prsten oko svoje sfere, nebo je imalo boju starog uglačanog srebra ili železa, onu posebnu sivu patinu starih noževa i žileta. Sneg, koji je gotovo kopnio na zemlji, zemlji koja je natopljena mesečinom izgledala jako teška i kruta, ličio je na razbacane komade belog platna na crnoj, neravnoj podlozi. Bele krpice ležale su na mračnim, zatupastim, masivnim krovovima od ćeramida, kraj basamaka, uz iskrivljene tarabe i plotove. Selo je izgledalo sasvim opustelo. Dva para očiju netremice su piljila iz duboke senke, na obodu šume, u pravcu sela. Da, selo je izgledalo napušteno, ali bio je rat i izgled može često u takvim situacijama da zavara. Oči su ukočeno, gotovo bez treptaja, upijale bizarne noćne obrise naherenih domova, malignih izraštaja velikih rodinih gnezda, sablasne siluete, koje su mogle biti ambari, obori, stogovi sena. Bili su izviđači, daleko od svojih, na teritoriji za koju je tek trebalo da utvrde čija je, odnosno da li je zaposednuta od neprijatelja. Nečujno su se prikradali. Povetarac je naišao niotkud, uzdah na granici čujnosti i samo su krošnje tiho zaškripale, stružući jedna o drugu. Lica su im bila crna, maskirana čađu i tek su ovlaš bleskale beonjače. Kretali su se životinjski oprezno, prikradali iza stabla. Skokovito, jedan iza drugog, prešli su mesečinom osvetljenu čistinu, kao u nekoj čudnoj, uvrnutoj noćnoj igri, razumljivoj jedino njima. Utonuli su iza grubih, neravnih humki i pločastih, reckavih senki. Puzali su seoskim grobljem, zaraslim u bodljikavi, žbunasti pokrov korova. Neki spomenici na njihovom putu, behu nedavno izvaljeni, neke rake otvorene, prekopane. Nisu razmišljali o tome, samo su to pribeležili u umovima, kao stavku, misleći dalje na svoj zadatak. Kroz rupu u plotu, ušli su u prostrano, nepravilno dvorište. Neke grančice pucnule su pod njihovim nogama. Zastali su, osmatrajući, gotovo ne dišući. Prvi vojnik prelazio je ispitivačkim pogledom preko niza pomoćnih zgrada, koje su ličile ne krezube, mračne ruševine iako su ustvari, bile cele. Jedna zgrada, nalik na staju, imala je mali prozor, sa ramom od svetlog drveta, a u u crnoj četvrtastoj jami nalazilo se lice. Bilo je nekako čudno, izduženo, buljavih očiju, sa zastrašujućom sablasno belom kosom, velikih kovrdžavih pramenova, koji su ga uokvirivali poput kakve kapuljače. Izvežbanim pokretom vojnik je potegao oružje, povukao obarač. U dubokoj, neprirodnoj tišini, kratki rafal se i pored prigušivača učinio odviše glasnim. Plop – plop – plop...kao vađenje čepa iz boce. Lice iščeze sa prozora, trenuto, kao cimnuto nekom snažnom rukom iz tame. Oba vojnika, sada razdvojeni, zauzeli su svoje zaklone, stopili se s njim, poput kameleona. Čekali su. Vreme je proticalo sporošću kapi. Nakon nekog vremena, vojnik koji je pucao, šapnuo je u naglavni mikrofon nekoliko reči svom drugu. Potom je polako ustao i oprezno krenuo ka staji. Prišao je do zida na kome se nalazio niski prozor i zastao, leđima naslonjen na izbočine cigle. Osluškivao je napeto. Jedva čujno stenjanje, kao disanje vetra. Pogledao je, iskosa, u tamu prostorije. Trebalo je vremena da se oči naviknu i razaznaju pod staje i telo. Ovca je ležala krotko, gotovo bez drhtaja. Sada je već navikao oči i razaznavao je razbijenu lobanju. Pogodak između očiju prvim metkom. Koleno životinje bilo je takođe prelomljeno i iskidano tako da je noga sa papkom bila nekako zavrnuta u stranu, kao noga polomljene lutke, a pokidane tetive štrčale su sasvim ogoljene. Pored mrtve životinje nalazila se malo dalje još jedna, koja je ležala sasvim mirno, kao da je i ona mrtva ili spava. Okrenuo je glavu prema svom drugu, koji ga je pokrivao iz senke abmara, dvadesetak metara dalje i dao mu znak rukom. U redu je. Ostani tamo. Dok se uvlačio kroz prozor staje, njegov sluh je iz velike daljine, koja se merila desetinama kilometara, uhvatio samotnu kurjačku odu Mesecu. Staja je bila mala i zagušljiva, niskog tavana, a smrad težak, nakiseo izmet, ustajala vlažna slama, mokraća. Nije se zaustavio kraj mrtve ovce. Neka maglovita znatiželja vodila ga je prema onoj drugoj životinji u kutu staje. Životinje se obično uznemire kada je jedna od njih na izdisaju, a ova je bila neobično mirna, možda je i ona mrtva, ali je sigurno da je on nije usmrtio. Gurnuo je telo ovce postrance, nogom. Nagnuo se. Iz sivog runa izleti kao jezik, crna ruka sa oštrom nazubljenom kamom, blesnuvši u visini njegovog stomaka. Tup udarac. U šoku, ispustio je oružje, seo na pod, udarivši leđima i glavom o zid. Ruka je udarila opet i opet dok je on široko razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavao da...Nikada nije uspeo u nameri ma kakva ona bila. Njegov drug napolju, šaputao je u svoj mali naglavni mikrofon, veličine čička. ŠŠŠ...odvrati onaj drugi čičak. ŠŠŠŠŠ... I vetar je opet počeo da šuška, prelazeći preko krovova i pomerajući obazrivo slamke pod svojim lakim avetinjskim nogama. Vojnik je čekao, zavukavši se dublje u senku, osmatrajući, živaca napregnutih do kidanja. Vreme je teklo i pun mesec je odmicao sa svojim izluđujućim srebrnim bleskom, vukući plimni talas vode i krvi za sobom. Ruka, siva mrlja slična meduzi, pojavila se iz tame i uhvatila ram prozora. Vojnik je čekao. Za rukom , kroz prozor, provuklo se i celo telo. Bilo je u uniformi ali drugačijeg kroja i sa više zadenutog lišća, pravog i veštačkog. Lice takođe crno, pokriveno bojom ili čađu. Izgledalo je kao da neprijateljski izviđač njuši vazduh i osluškuje, poput hrta. Bio je na nišanu, ali to nije osećao. Kvrcnuo je prstima na neki poseban način. Iz senke jednog zida, odlepi se prilika, nalik na prvu, samo nešto niža. Oba neprijateljska izviđača kao da su razgovarala nekoliko trenutaka, gestovima. Vojnik koji ih je držao na nišanu, gotovo bez čuđenja, zapazio je još tri, četiri prilike na niskim krovovima staje i mabara, kako pogurene hodaju. Ruke i noge više nije osećao. Nije to bila hladnoća jer i nije bilo osobito hladno, već obamrlost tela, zbog jednog istog ukočenog položaja, činilo se, satima (ali i nije bilo samo to u pitanju). I kao da nije prošao obuku i sve one dane pripreme, dopustio je da mu oružje, na tren, sklizne iz ruku. Zvecnula je samo jedna karika na kaišu, udarivši u rukohvat. Ona dvojica su okrenula svoja prazna lica ka njemu. Posmatrali su ga intenzivnim, sažižućim pogledom. Krenuli su ka njemu, polako, kao da su namirisali njegov rastući strah i ukočene ruke koje su mogle da pošalju vatru – ali nisu...Onda su zastali. Video je da se u njih uvlači neka neodlučnost, zbunjenost. Nisu više gledali u njegovom pravcu. Nešto drugo je privuklo svu njihovu pozornost. Sa krova, laka kao perce, spusti se jedna crna prilika. Dok se kretala krovom bila je pogurena poput gavrana. Sada se bez šuma, uspravila i činilo se, uz to i nekako porasla. Bila je za glavu viša od one dvojice, neobična, uska, uglasta i iskošena prikaza. Odjednom je shvatio da te prilike na krovu, nisu uopšte pripadale onoj dvočlanoj grupi neprijateljskih izviđača. Ali ako nisu njihovi, čiji su onda ? Još dve crne siluete, crne poput ugljena ili nagorelog drveta, nađoše se na zemlji. Okružile su onu dvojicu i piljile u njih, grabljivo. Kada su stale da se primiču, bilo je to na neki čudan, iskošen način, kao da nemaju težinu. Trenutak kasnije, jedan od ljudi vrisnu visokim, užasnutim glasom, koji se u tišini zariva u srce poput oštrih noktiju, kao da je video nešto izbliza na licima crnih prikaza. Istog časa ugljeno crne ruke, neobično duge i brze, sklopiše se oko njega. Jedna crna šaka ščepa čovekov grkljan i iščupa ga jednim jedinim trzajem. Hitrim, neprirodnim pokretom, čopor crnog nakota baci se odmah potom na ono što je još ostalo od već opruženog leša, potpuno ga prekrivši kao tamni pokrov. Taj pokrov se ubrzano micao i talasao, gmizao po lešu, jer su spodobe činile žustre požudne kretnje udovima. Gozba je bila u toku. Drug onog mrtvaca dao se u bekstvo. Nije stigao daleko. Nije pustio ni glasa. Vojnik koji je to sve gledao poče da se trese. Tresao se nekontrolisano svaki njegov prst i mišić. Njegov um, izbrisan i obeznanjen od užasa, zavukao se duboko, duboko unutar lobanje, cvileći poput preplašenog šteneta. Oči su i dalje kao kamere upijale sve u svom vidnom polju: komešanje crnog čopora koji čini nešto što njegov paralisan um odbija da shvati, kretanje bezumnog a prodornog mesečevog oka preko neba, linije krovova čiji je raspored tokom vremena potpuno upamtio, urezao u sećanje...Stajao je kao oduzet i gledao, gledao...Jedna visoka uglasta senka uputi se konačno ka njemu, ne žureći nimalo, kao da je sasvim sigurna u izvesnost svog plena. Sada je video da ugljeno crna boja nije bila kamuflaža čađu ili odećom. Bila je to koža aveti. Kako je prilazila bliže, nešto je bivalo sve neobičnije. Njegov obamrli um, potopljen mutnom bujicom noćnog košmara, pokušao je da razazna crte lica. Nije uopšte bilo lica ! ŠTA JE OVO ZA IME BOGA ? – pomislio je i u nekom gotovo trenutnom blesku nadahnuća, lucidnosti, saznao odgovor...

BILI SU TO LEŠINARI RATA. BILI SU TO ONI KOJI PRATE RATOVE OD PAMTIVEKA, PUTUJUĆI NA NEKI SVOJ, LjUDIMA NEPOZNAT NAČIN, ZA RATNOM KLANICOM, KAO ŠTO NOMADI DALEKOG SEVERA PUTUJU ZA IRVASIMA, STADIMA KOJA SU NjIHOV IZVOR HRANE I ŽIVOTA.  

Kao da to sve potvrđuje, spodoba koja je već bila pred njim, pružila je prema njemu, kao da želi da ga prigrli, svoje strašno duge, koščate  ruke sa čudnim pljosnatim šakama, velikih, jakih noktiju, nalik na grabulje, stvorenih za komadanje ili možda kopanje onih raka koje je već video. Zadah strvine uvukao se u njegove nozdrve. Zašiljena, katranasta glava kao da ga je s visoka, radoznalo posmatrala iako on nije uopšte mogao da odredi njeno čulo vida. Lako se povila napred i u njenom donjem delu, tamo gde bi trebalo da se nalaze usta, crna katranasta koža se mreškala, sklanjala u stranu kao usisana u unutrašnjost, otvarajući pogled na jamu u kojoj je nešto mutno odsevalo. Pogledao je dobro, gotovo dečje znatiželjno. Bili su to veliki i krivi očnjaci – razdirači oštri poput bodeža...     

(04.08.2008.)

vrh

priključite se

Plameno jezero 

Razlog za umiranje

Obelisk

TEPIH

POSTATOMSKA SERENADA

Veče

Ilija Bakić

DO MESECA I DALJE

U SUSRET U SUSRET KOLONIZACIJI SVEMIRA

IZMEĐU LJUTE ZIME I ROŠTILJ LETA