Romana Vujasinovic sailcat@verat.net

Po dolasku u Novi Sad, na stanici nas docekase Dragan Miladinovic i, do tada virtuelna licnos za koju nisam bila sigurna da postoji u fizikcom obliku, Aleksandar Zorkic.

Odvedose nas do novosadskog planetarijuma. Znam da sada ne treba mnogo da razglabam o tome, ali moram da naglasim da mi se bas dopalo kako je planetarium uredjen. Osobito su markantne fluorescentne slike nebeskih objekata u neosvetljenom hodniku... prava atmosfera za planetarium.

Polako su ekipe, bez obzira na oblacnost, pocele da prijavljuju objekte... hm... zapravo... objekAT - svima poznati M45 koji se mogao nazreti kroz tanki sloj oblaka. Tako je prolazilo vreme i takmicari su nalazili svetle objekte iz predela zimskog sestougla. Mislim da tih nekoliko sati ni jedna ekipa nije prijavila vise od 7 objekata.

Oblaci su nastavili nemilosrdno da egzistiraju zaklanjajuci ceo predmet nase paznje (nebeski svod). Javila se ocigledna nervoza medju takmicarima koji su poceli da primecuju da su gladni i da u blizini nema nikakvog izvora hranjivih materija, mada smatram da to apsolutno niko ne bi primetio da je bilo vedro. Moram za sebe da kazem da nisam bila medju sposobnima koji su sebi poneli neku drugu hranu osim cipsa, te sam mazohisticki pocela da mastam o raznim pecenjima. Mnogi su, cak, odustali od ideje da na maratonu ostanu celu noc, te se broj takmicara pepolovio (a mozda i prejedno-cetvrtinio).

Medjutim, entuzijazam se isplatio. Ne bih tacno znala da kazem koliko je sati bilo kada su oblaci naglo poceli da se razilaze i oni koji su bili strpljivi, imali su priliku da ugledaju prelepo nebo Fruske Gore. Naravno, bilo bi jos bolje da su obliznja svetla bila pogasena, ali ne treba mnogo zameriti organizatorima zbog toga, jer se ipak radi o prvom maratonu a bilo je zgodnije otici na Letenku gde smo ipak imali neko skloniste od hladnoce (neka kantina u obliznjem kampu koji je odasiljao to svetlo) nego provesti noc na nekoj livadi koju je nemoguce naci a na kojoj mogu da nas napadnu... npr. jeleni.

Bilo kako bilo, pocelo je pravo nadmetanje. Kada smo konacno uspeli sebi da predocimo da je nebo potpuno vedro (to smo, cini mi se, shvatili dosta nakon sto se ono u realnost razvedrilo) bili smo suoceni sa dilemom sa kojim objektom da zapocnemo trazenje. Oko sudije nam je malo falilo da se potucemo... Malo - malo pa neko drekne "SUDIJAAAAAAAAAA!!!", ne primecujuci zbog mraka da covek stoji pored njega i ceka. Imam zamerke sto se tice kvantiteta sudija, ali ne i kvaliteta. Covek zaista zna znanje i posao je odradio potpuno korektno.

Kao sto rekoh, tada je pocelo nadmetanje i Milan i ja (ekipa Saiph 1) vodili smo sa nekoliko objekata dobrih sat vremena za sta nam niko od protivnika nije odao priznajne rekavsi da smo mi trazili svetle objekte dok su oni njih ostavili za kraj. Moguce, ali ipak moram da kazem da je vodjstvo jako lep ali naporan osecaj.

Toliko smo bili obuzeti trazenjem svojih objekata da nismo ni primetili da su nas Saiph 4 i Saiph 2 pretekli. Secam se da smo tada trazili nesto na karti, i kada smo culi da smo izgubili vodjstvo, izrazivsi nevericu, vratili smo poglede na kartu i shatili da smo potpuno zaboravili sta smo trazili.

Ne bih sada da detaljisem oko tog nadmetanja dve pobednicke ekipe, jer nisam medju njima, te nisam ni pratila njohov rad. Samo cu reci da su shatili da je red da prestanu sa traganjem tek kada se vec po prilicno razdanilo, tako da se moze reci da su imali entuzijazma. 

Poceli smo da se pakujemo i spremamo za put kada su nas organizatori pozvali do one kantine. Zaista smo se prijatno iznenadili nagradama koje smo dobili, jer zaista niko od nas tako nesto nije ocekivao a kamoli u toj meri. 

Tako je nasa mala astronomska grupa pokupila sve sto je bilo da se pokupi, i uputila se nazad za Beograd :-). 

Ne mogu a da ne pohvalim organizatore ovog maratona, i da naglasim da je dozivljaj i sam po sebi bio izuzetan. Nadam se da ce na sledecem maratonu biti daleko vise ucesnika, pa da imamo i neku konkurenciju!

VELIKI POZDRAV,