|
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 > 5. Hercšprung-Raselov dijagram Razvoj spektroskopije krajem XIX veka omogućio je sistematsko proučavanje zvezda zahvaljujući analizi svetlosti koja je emitovana sa njihove površine. Tako su 1912. godine E. Hercšprung i H. Rasel mogli da, nezavisno jedan od drugog, nacrtaju čuveni dijagram koji danas nosi njihova imena. Ako kao parametre uzmemo boju i magnitudu, zvezde će se grupisati na pravilan način i takav dijagram se naziva Hercšprung-Raselov dijagram (skraćeno H-R dijagram). Držeći se iste ideje, može se dobiti sličan dijagram menjenjem koordinatne ose, na primer, boja se može zameniti spektralnim tipom ili temperaturom, a magnituda (apsolutna ako proučavane zvezde nisu na istoj udaljenosti) bolometrijskom luminoznošću. Fizički najrelevantniji H-R dijagram je nesumnjivo onaj koji se dobija kada se na apcisu nanesu efektivne temperature, a na ordinatu bolometrijske luminoznosti. Najuočljivija karakteristika jednog takvog dijagrama je postojanje glavnog niza. Duž te linije luminoznot i efektivna temperatura su funkcije mase – to je relacija masa-sjaj: L≈Mn , n=3-4. To je drugo fundamentalno svojstvo. Iznad glavnog niza, tamo gde je, za datu temperaturu, luminoznost najveća, nalazi se još jedno, gotovo vertikalno, grupisanje zvezda – to je grana džinova. Na svim drugim mestima zvezde su raspršene. U gornjem delu nalaze se superdžinovi (hladni ili topli, vrlo sjajni), a na levoj strani i u donjem delu beli patuljci (vrlo topli i slabog sjaja).
U slučaju zvezdanih jata (otvorenih, kakve su proučavali Hercšprung i Rasel, ili globularnih), zvezde su raspoređene na specifičan način. Glavni niz se izvija pri izvesnoj maksimalnoj luminoznosti (dakle, pri izvesnoj masi), a zvezde su raspoređene po liniji koja ide ka hladnijim i sjajnijim zvezdama (džinovima). 1 2
3 4
5 6
7 8 9
10 11
12
13
14
15 16
17
18 > (oktobar 2003.)
|
