Na putu do Letenke, dok smo se vozili po Fruskogorskom putu, nadali smo se da ce vreme biti na nasoj strani i da ce “dunuti Boziji vetar“, sto bi rekao stariji kolega, i oterati one opake oblake koji su pretili da upropaste nas maraton.

Odmah da kazem, da na maratonu nije bilo samo takmicara, vec je bilo dosta zainteresovanih, “obicnih smrtnika”. Sakupilo nas se 60-ak i to iz Valjeva, Beograda, Novog Sada, Subotice i Zrenjanina (sekcija iz jedne osnovne skole koju je cinilo oko dvadeset malisana zajedno sa svojim nastavnicima). 

Stigli smo oko 18:00 casova; a razlika u temperaturi je bila veoma osetna (odmah mi se stvorila slika u glavi kako cemo se svi posmrzavati, pogotovo kad sam ugledala neke ucesnike bez dzempera i kapa). 

Kao mesto posmatranja posluzila nam je jedna poljanica, pored fudbalskih i kosarkaskih terena, gde su takmicari namontirali svoju opremu: teleskope, dvoglede i durbine (naravno, bilo je tu i stolicica, cebadi i ogromnih ranceva natrpanih raznoraznom hranom). Imali smo ukupno 10 teleskopa i nekoliko dvogleda, tako da su s pocetka sanse nas posmatraca da vidimo nesto interesantno bile velike. 

Nasi organizatori su ovo lepo isplanirali, iako su sami tvrdili da je sve trebalo ispasti drukcije. Mislim da su malo prestrogi prema sebi. U toku noci smo ulazili u tzv. trpezariju (bar mi, posmatraci) koja se nalazila neposredno blizu terena i bila jako topla sto je nekima pomoglo da prezive noc. Meni i mojoj Kaci sigurno jeste, jer nam je s vremena na vreme bivalo hladno, iako smo bile obucene kao da je “Jovanski mraz” (ovo neka ostane za nauk da se treba uvek dobro obuci za neko posmatranje, bez obzira kolika je bila dnevna temperatura toga dana). Pomenula sam da je bilo oblacno, tako da smo prvi deo noci, uz samo par najsjajnih zvezda (iz Velikog Medveda, Oriona itd.) i planeta (Jupiter, Saturn) koje su se mogle videti, vise koristili da se medjusobno upoznamo (sto je verovatno i bila jedna od svrha ovog maratona). Vodili su se interesantni razgovori i mislim da su Sasine strepnje da cemo se dosadjivati bile bezrazlozne. On je u jednom trenutku uspaniceno rekao: “Ne znate sta cete sa sobom”, ali uopste nije bilo tako. Naravno, najinteresantniji deo noci poceo je oko 01:30 po ponoci, kad se razvedrilo, zvezdano nebo doslo do izrazaja i takmicenje dobilo vece razmere. 

Noc je stvarno bila predivna – mislim da mi je ovo bio prvi put u zivotu da vidim nebo sa ovolikoim brojem objekata. Bukvalno nije bilo ni jednog isecka neba koji nije sadrzao neku zvezdu. Mlecni put se takodje jasno video, tako da je u potpunosti odbranio svoj nadimak… Svaka od ekipa je pocela odjednom da prijavljuje M-ove, i nas (jedini) sudija Aca (sa Marininom pomoci) je morao da trci od jednog teleskopa  do drugog. Cela atmosfera bila bi jos lepsa da su svi ucesnici bili tu – najpre su oko ponoci otisli mali Zrenjaninci (vecim delom zbog nekih takmicenja iz matematike ili fizike koja su trebala da se odrze te subote, a mozda i zato sto su mislili da nece vise biti u mogucnosti da bilo sta nadju u onoj ‘magli’). Verovatno sad kad bismo pitali nekog Zrenjaninca o utiscima sa prvog Mmaratona, ne bismo naisli na toliko odusevljenje kao sto je npr. slucaj samnom ili Kacom, jer su, na zalost propustili slag na torti koji je usledio po njihovom odlasku.

Strpljenje se ipak isplati, zar ne? Slicno se desilo i sa Valjevcima – moj drug Bojan Besednik i jos dva clana ekipe VMMVMD su u roku od pet minuta spakovali svoj teleskop u gepek i misteriozno nestali negde oko pola noci. 

Prisustvovale su jos i mlade astrofizicarke – petnicarke (Marija i Olja) sa svojim drustvom – kao sto pogadjate i oni su nam okrenuli ledja i stigli kuci mnogo pre nas. Verujem da bi takmicenje bilo mnogo bolje da su svi ostali tu do kraja: mozete zamisliti ovu sliku - pre ponoci, celo poljance na kom smo bili ‘instalirani’ ostavljalo je utisak boravka u beogradskom GSP-u, a onda su jednog trenutka nestali skoro svi i ostali samo mi i vukovi (mada ni njih nismo bas primetili u onom mraku…). Pitala sam se da nisu slucajno videli nesto zaprepascujuce na nebu… tako da sam iskoristila svaku mogucu priliku da gvirnem kroz slobodni teleskop. Tu je bio i Ljuba (iz ADNOSA) koji je na svaki nacin zabavljao Kacu i mene – svojim prisustvom, kratkim kursom neba i mapa, svetloscu svog jedinog upaljaca (i cveticem unutar njega). Nadam se da je pronasao svoj ranac, koji je nekim slucajem bio izgubljen u onoj guzvi… Moram pohvaliti naseg glavnog reportera Kacu koja je uspela da intervjuise ljude dok su bili raspolozeni za pricu (pogledati prilog o tome) i dosta doprinela da se izvede opsti utisak o ovom skupu. Cak je i ona pronasla dva M-a (M27 – maglinu Dambel i …znam da ce me ubiti, ali zaboravila sam koji je drugi!!!). Trebalo je slikati taj kez na licu! Za to vreme ja sam pokusavala da ulovim nesto na Draganovom ‘rucno’ pravljenom teleskopu – ali nisam imala nesto puno uspeha, jer mi je bilo pomalo tesko da upravljam njime; ipak “svaka cast domacinu!”. Videla sam neke interesantne stvari na nebu (kako golim okom, tako i dvogledom) kao sto je npr. “Coathanger”, asteroizam od 6 zvezda koje su naredjane na jednu pravu; Berenikinu kosu a sto je najvaznije, uspela sam da se najzad sama dobro orijentisem po nebu (moram malo hvaliti i sebe!) – a ko ne bi kad bi mu pre toga bilo pokazivano hiljadu puta… 

Kao sto rekoh, takmicenje su nastavile samo cetiri Beogradske ekipe (Saiph I – IV) koje su imale uspeha (rezultate nisam pisala jer se mogu pronaci na sajtu) – ali ne onoliko koliko se ocekivalo (neko iskusan je procenio da bi u takvoj noci trebalo uloviti bar oko pedeset M-ova; medjutim treba racunati i na prvi deo noci koji je vecim delom kriv za ovaj deficit). Svaka cast Saiphovcima – pre svega na istrajnosti i upornosti. Kad malo bolje razmislim – ipak su odlicno prosli jer su nagrade bile zaista interesantne i korisne (stampac, knjige Monthy Python-ovaca, majice itd.). Maraton se zavrsio oko pet sati izjutra, kad su prvi Suncevi zraci pristizali do Zemlje. Posle podeljenih nagrada, oko sest sati cekao nas je Novosadski autobus koji nas je odbacio do zeleznicke stanice, gde smo se ispozdravljali i (doduse, polumrtvi), razmenili utiske medjusobno i sa organizatorima i zahvalili im se na predivnoj noci na Fruskoj gori.

To bi bilo sve. Necu vise da hvalim nikoga (pa sigurno je jasno da je bilo dobro) – naravno, moglo je to i malo bolje: nesto toplo za popiti ili pojesti; takodje bilo je osvetljeno malo vise nego sto je moralo ali…niko nije savrsen. Mi smo, ipak, na Balkanu…

Ostalo mi je jos da kazem – da nestrpljivo cekam sledecu godinu i drugi Mmaraton, gde cu i ja, iskreno se nadam, ucestvovati kao takmicar.