januar 2003

< [ 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 ] >

Zbog toga i nije čudno što evropska astronomija niz kasnijih otkrića nije učinila na nebu, nego u – drevnim manuskriptima. Tako je Kopernik, inače smatran autorom ideje o okretanju Zemlje oko Sunca, pisao u predgovoru svojih radova, da je tu misao pozajmio od drevnih autora.

Možda su to bila ista ona dela koja nisu sačuvana do naših dana, ali koja je čitao poznati jermenski naučnik XII veka A. Širakaci. On je pisao o okruglom obliku Zemlje, upoređujući je sa jajetom u kome je žumance Zemlja, a belance atmosfera koja je okružuje. (44)

Akademik B. A. Ribakov smatra da je spoznaja o loptastom obliku Zemlje postojala još pre 4.000 godina. (94, Br. 3, 1975.)

Sudeći po nekim podacima, drevni ljudi su znali i kakvog je oblika naša planeta i kolike su njene razmere. Eratosten i Aristotel su u svojim delima navodili i podatke o njenom obimu i to sa iznenađujućom preciznošću. I ne samo to. Stadija – jedinica za dužinu u Staroj Grčkoj jednaka je 1/216.000 obima Zemlje. Remen – jedinica za dužinu u Starom Egiptu bila je 1/108.000.000 obima naše planete.

Očigledno je da te cifre nisu slučajne: 108 x 2 = 216, Najverovatnije je da su jedinice za dužinu Starog Egipta i Stare Grčke vodile poreklo iz nekog zajedničkog izvora.

Za razliku od svetovne, u Starom Egiptu je postojala i sveta jedinica za dužinu. Bila je to "stopa piramide." Mereno savremenim merama "stopa piramide" bila je duga 0,63.566 metara, a to je desetomilioniti deo poluprečnika Zemlje od centra do pola. Netačnost stope piramide iznosi 0,003 milimetra.

Kada se u XIX veku pojavila potreba za stvaranjem jedinstvene međunarodne jedinice za dužinu, o tim iznenađujućim činjenicama nije se ništa znalo. Tada je čovek opet došao na ideju da upotrebi isti etalon – obim naše planete. Metar koji mi koristimo je četrdesetmilioniti deo obima naše planete.

Sovjetski istraživač A. V. Klimenko smatra da je znanje o obimu Zemljine lopte stiglo u Grčku iz Egipta ili Vavilona. Diogen Laertski, Sokrat, Plinije, Strabon i drugi autori pisali su da grčki naučnici, za svoja znanja o astronomiji, treba da zahvale egipatskim i vavilonskim žrecima. (9) Ali otkuda su ta znanja stigla u Egipat i Vavilon?

I druga kosmološka znanja drevnih naučnika pojavljuju se iznenada i takođe su neobjašnjiva. Takvo je, na primer, znanje o izgledu Zemlje pre nego što je na njoj postojao život.

Drevni Sumeri su smatrali da je nekada na Zemlji postojala samo voda iz koje se kasnije podiglo kopno. (73)(61) To isto tvrdi i feničanska tradicija.

U svim drevnoegipatskim tekstovima se govori da je ceo svet u početku bio pokriven prvobitnim okeanom u kome je kasnije nastao život.

Rigveda (Indija) govori da je svet nastao iz vode, "iz velike vode koja je ispunjavala Vasionu". "U početku je bio mrak, apsolutni mrak. Sve bilo je neprekidna bujica vode." (30.I)

Slično piše u drevnim kineskim tekstovima: "... na početku početka sva Zemlja je bila pokrivena vodom."

Takva predstava postoji i u predanjima naroda koji žive na ostrvima Okeanije. "U početku početka nije bilo ničega, osim duboke tame nad zapenušanim talasima." (32)

I Biblija govori da je nekada cela Zemlja bila pokrivena vodom: "I reče bog: neka bude kopno usred vode."

Taj isti pojam o prvobitnim vodama, iz kojih se tek kasnije pojavilo kopno, nalazimo i kod paganskih Slovena, (48) kod Burjata (Burjatsko-mongolska autonomna republika) i kod drugih naroda Sibira. (23)

Takvo isto predanje postojalo je i u Severnoj i Južnoj Americi. U svetoj knjizi Popol-vuh piše: "Nije bilo ni čoveka, ni životinja, ni ptica, riba, rakova, drveća, pećina, klanaca, trave, nije bilo šuma; postojalo je samo nebo. Kopno se tada još nije pojavilo. Postojalo je samo hladno more i veliko prostranstvo nebesa."

Sličan pojam o prvobitnom stanju naše planete postojao je kod Sumera, Asiraca, Maja, Polinežana, Heta, kod afričkih plemena i u drevnom Peruu. Potpuno je neverovatno da je takva jedinstvena kosmološka predstava mogla da nastane samo od sebe na raznim delovima Zemlje. Verovatnija je pretpostavka da ona, kao što je to slučaj i sa drugim znanjima, potiče iz jednog izvora.

U korist takve pretpostavke, osim gore navednih činjenica, govore i vrlo značajne i ne manje čudne podudarnosti kalendara.

Na Bliskom istoku, u drevnom Egiptu i u Indiji godina se delila na 12 meseci. Otkuda takva ista podela godine i na drugoj strani Atlantika, čak i Južnoj Americi. (65)(67)

Detaljnija analiza pokazuje da je analogija još veća.

Godina Maja imala je 360 dana, kojima je dodavano još 5 nesrećnih ili bezimenih dana. U toku tih pet dana zakoni nisu poštovani, bilo je dozvoljeno ne vraćati dug, prevariti itd. Potpuno isti običaj postojao je i u Starom Egiptu, u Vavilonu i još dalje na istok, u Indiji.

Nova godina je u Evropi i u Peruu počinjala u septembru.

Sveta predanja i mitovi na obe strane Atlantika tvrde da se vreme postojanja čovečanstva deli na četiri epohe i da je svet ušao u poslednju, četvrtu epohu.

Znaci zodijaka su jedni od najstarijih astralnih simbola. Od iskonskih vremena oni su bili poznati u Sumeru, Indiji, Kini i, što je najčudnije, u Americi. Pri tom se azijska i američka varijanta podudaraju u 9, od 12 znakova.

Spisak analogija i visokih znanja stalno se upotpunjuje i to je veoma značajno.

< prethodna [ 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 ] sledeća >
vrh strane