januar 2003

< Znanja ne moraju nestati
[ 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 ] >

Gotovo je neverovatno koliko usmena tradicija, nepisana predaja znanja može biti postojana. Proučavanjem jermenskih bajanja i talismana otkrivena je iznenađujuća činjenica. U XIX veku Jermeni su svetilišta nazivali imenom Urartu, pa čak i imenima iz perioda pre Urartua. Drugim rečima, imenima iz perioda od pre 3.000 godina. (10) U ruskim narodnim bajalicama za iscelenje od groznice, od urokljivih očiju i od drugih opasnosti, otkriveni su, ne samo jasni tragovi, nego čak i pojedine reči drevnoasirskih molitvi. (3) Kako su i kojim putevima te reči stigle na rusko tle? Očigledno, onim istim, kojim su, tokom milenijuma, i druga znanja tajno prenošena od usta do usta.

U nizu tih znanja koja su se sačuvala skupljena u crkvenim svetinjama, bile su očigledno i one informacije koje tradicija vezuje za pojavu odnekuda pristiglih prosvetitelja, nosilaca znanja.

Na pomisao da su neka visoka znanja preživela katastrofu navode i pojedine činjenice koje se odnose na prve od nama poznatih civilizacija.

ASTRONOMIJA. Narod Maja nije upotrebljavao točak, nije izumeo grnčarski točak, nije znao za gvožđe, ali je sa iznenađujućom tačnošću znao periode okretanja nebeskih tela.

Prema Gregorijanskom kalendaru vreme okretanja Zemlje oko Sunca traje 365,242.500 dana.

Maje su smatrale da godina traje 365,242.129 dana.

Tek nedavno je uz pomoć najpreciznijih astronomskih uređaja utvrđeno da godina traje 365,242.198 dana. (13)

Iz toga proizilazi da je cifra Maja takoreći do juče bila tačnija, mada Maje uopšte nisu znale za teleskope i druge astronomske aparate!

Dužina jednog meseca bila je poznata Majama s tačnošću od 0,0004 dana, odnosno od 34 sekunde.

U računanju vremena za koje se Venera okrene oko Sunca Maje su pravile grešku od 14 sekundi na sto godina. Evropska nauka je takvu preciznost dostigla hiljadu godina kasnije, tek krajem XX veka. (90, Br. 46, 1979.)

Na iznenadnu pojavu visokih astronomskih znanja nailazimo i u Sumeru.

Okretanje Meseca je u Sumeru bilo poznato s tačnošću od 0,4 sekunde. (13) Računalo se da dužina godine iznosi 365 dana, 6 časova i 11 minuta, što se za samo tri minuta razlikuje od dužine godine utvrđene danas najpreciznijim naučnim uređajima.

Ko je izveo te proračune i kada? To ne znamo, kao što ne znamo iz kojih je izvora grčki astronom Hiparh pre dve hiljade godina izvukao podatke o mesečevoj orbiti, podatke koji se od današnjih razlikuju za samo 0,01 lučni stepen. (18, 19.VII 1969.)

Pojedini istoričari konstatuju da "ostaju nejasni pravi razlozi" za iznenadnu pojavu visokih astronomskih znanja u ranom periodu mediteranske civilizacije.

Takođe je nejasno kako se u drevnom Sumeru znalo i za Pluton, poslednju i najudaljeniju planetu Sunčevog sistema. Pluton se oko Sunca okrene za 90.727 zemaljskih dana. U cifarskim nizovima sumerskih matematičkih tekstova (V grupa, II niz) za period okretanja Plutona figurira brojka 90.720. Neznatno odstupanje od 7 dana može biti zanemareno, jer se period okretanja planete "veoma menja u vremenu." (1, tom 19)

Savremena astronomija otkrila je Pluton tek 1930. godine. Ako se u drevnom Sumeru zaista znalo za Pluton, onda je iznenađenje još veće, jer u Velikoj ruskoj enciklopediji piše sledeće: "... samo uz pomoć najvećih instrumenata i pri apsolutno mirnoj atmosferi može se videti njegov (Plutonov) disk." (1, tom 20)

Sve do nedavnih astronomskih otkrića, neshvatljiva je bila i astronomska informacija koja sledi.

U XVIII veku živeo je Džonatan Svift koga znamo kao autora dela Guliverova putovanja. On nam je ostavio čudan zapis o dva Marsova satelita. Tek 156 godina od vremena kad je Svift pisao o saputnicima Marsa, napravljeni su dovoljno jaki teleskopi i tek tada su astronomi uspeli da ih prvi put vide. Svift je pisao da jedan satelit obiđe oko Marsa za 10, a drugi za 21,5 časova. (Ispostavilo se da se radi o 8 i o 30,3 časa.) (35, sv. II)

Podaci koje je Svift objavio dosta su bliski stvarnim. Odakle ih je uzeo? Nije li ih pozajmio iz starih knjiga i zaturenih rukopisa, za koje se, inače, mnogo interesovao?

Ima osnova da se pretpostavi da su ti podaci zaista postojali u starim tekstovima. Daleko od Svifta, u drugoj državi, zagnjuren u druge drevne rukopise i knjige, od 1658. do 1726. godine živeo je gruzijski pisac i naučnik Sulhan Saba Orbelian. U svom rečniku pojmova on pominje dva Marsova satelita. Kao i kod Svifta, postoje i cifre. Prema Orbelianu, poluprečnik orbite satelita iznosi 24.019 kilometara. Poluprečnik nama danas poznate orbite je 23.506 kilometara. (9)

Ostaje nam samo da pretpostavljamo iz kakvih, danas izgubljenih ili zaturenih izvora potiču ta znanja.

Neke građevine, delimično sačuvane do naših dana, svedoče da je nebo posmatrano i u samu zoru nama poznate istorije čovečanstva. Istina, građevine su pružale samo uopštene podatke o kretanju Sunca, Meseca, o njihovim pomračenjima itd.

O jednoj od takvih poslednjih građevina, o hramu Sunca u Heliopolisu (Egipat) pričao je arapski letopisac XIV veka Makrizi. "Tamo su" – pisao je on – "podignuta dva stuba od kojih niko i nikada nije video lepše. Oni se uzdižu u vis 50 kubita (26,2 metra) ... Površina im je napravljena od bakra.. Kada Sunce ulazi u sazvežđe jarca (najkraći dan u godini) njegovi zraci padaju na površinu južnog stuba. Kada Sunce ulazi u sazvežđe raka (najduži dan u godini) njegovi zraci dopiru do površine severnog stuba. Na taj način, ta dva obeliska obeležavaju krajnje tačke kretanja Sunca, a tačka ravnodnevnice nalazi se na jednakoj udaljenosti od oba stuba." (64)

< Znanja ne moraju nestati
[ 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 ] Sledeća >
vrh strane