januar 2003

< [ 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 ]

Doskora se kao početak epohe elektriciteta obično smatrala 1786. godina, kada je Luiđi Galvani izveo svoje znamenite eksperimente. Neka arheološka otkrića primoravaju da se u to posumnja. Za vreme iskopavanja na obalama reke Tigar, u razvalinama antičkog grada Selekvija, arheolozi su otkrili nevelike glazirane glinene posude visoke oko 10 centimetara. U njima su se nalazili gvozdeni stožeri i zalemljeni bakarni cilindri, a posude su, prema spoljnjem izgledu, bile razjedene kiselinom. To nije bilo prvo otkriće takve vrste pa je izrečena pretpostavka da su te nerazumljive posude svojevrsni galvanski elementi.

Kada su posle pažljivog istraživanja naučnici pokušali da dovedu te elemente u prvobitno stanje i kad su sipali kiselinu – potekla je struja! Svaki takav element je proizvodio 0,5 do 0,6 volti. (58)(99, Br. 6, 1965.) Izveštaji o otkriću obišli su svet.

Ne krije li se u tom otkriću odgovor na zagonetku kako su sumerski juveliri pokrivali srebrne proizvode tankim slojem zlata? Ali, u tom slučaju moralo bi se priznati da su u samo praskozorje ljudske kulture bili poznati i elektricitet i galvanostegija (zaštita od korozije putem elektrolize). U svakom slučaju ne postoji drugo objašnjenje za visoko umeće drevnih Sumera.

Treba pomenuti i otkriće koje ni do danas nije objašnjeno. Institut za primenjenu fiziku Kineske akademije nauka objavio je rezultate istraživanja grobnice vojskovođe zapadnog Czina, Čou Čua, ubijenog 297. godine. Spektralne analize pojedinih delova grobnice dale su toliko neočekivane rezultate da je ispitivanje ponovljeno nekoliko puta, ali greške nije bilo. Ornament je bio legura koja se sastojala iz 10 procenata bakra, 5 procenata magnezijuma i 85 procenata aluminijuma. Ovaj poslednji sastojak legure bio je najneverovatniji.

Kao što je poznato, aluminijum je dobijen prvi put tek kada je 1808. godine primenjena elektroliza. Elektroliza je i danas jedini način dobijanja alumunijuma. To znači da možemo pretpostaviti samo dve stvari. Krajem stare ere bio je poznat drugi način dobijanja aluminijuma, mi o njemu ne znamo ništa, jer ga naša nauka i danas bezuspešno traži. Druga pretpostavka je da je još tada neka zatvorena grupa ljudi znala za elektricitet i za elektrolizu. U prilog druge pretpostavke je i otkriće da su Sumerima bili poznati "galvanski elementi."

Da li su drevni ljudi znali samo to? Ne znamo iz kojih je izvora crpeo svoje podatke francuski autor iz XVII veka, pišući o stvarima koje se mogu videti samo u naše doba. On je, recimo, opisivao lampe čiju je svetlost upoređivao sa prirodom munje. Po njegovim rečima to su bile "užarene lampe", "bleštave vatrene lopte" zatvorene u "prozračnom omotaču." On je pisao i o drugim stvarima. Jedna od njih izgledala je kao kovčeg u koji je smešten komplikovan mehanizam čiji se delovi ne mogu razaznati golim okom. Ako se kazaljka postavi na ono što čovek želi da sluša, aparat odmah počinje da ispušta reči ili zvuke. Zvuci, objašnjavao je on dalje, kao da "izlaze iz usta čoveka ili iz muzičkog instrumenta."

Ovom pričom ne iscrpljuje se lista izveštaja visokih drevnih znanja. Ako dopustimo mogućnost da bar deo tih izveštaja nije posledica grešaka istraživača, onda se opravdano može postaviti pitanje: "Otkuda dolaze ta znanja?"

Jedna od logičnih pretpostavki jeste da su to ostaci znanja koje su ljudi posedovali pre katastrofe koju egipatski izvori nazivaju "uništiteljem čovečanstva."

Gde treba tražiti kolevku te pretpostavljene civilizacije? Vreme i stihija učinili su toliko da mi danas ne možemo da odgovorimo na to pitanje. Treba li se tome čuditi kad su ponekad izgubljena znanja i o nama vremenski bližim istorijskim događajima? Ponekad, od celih naroda i carstava ne ostaje ništa, osim imena slučajno pomenutog u nekom od drevnih tekstova.

Ono što je ostalo na drugoj strani crte koju je povukla katastrofa i dalje je van našeg domašaja. Samo posredni podaci, istina dosta značajni, daju nam pravo da pretpostavimo da je na drugoj strani granice postojala civilizacija na neuporedivo višem nivou od onog na kojem je bio u krzno umotani lovac na mamute.

Potraga za ishodištima te pretpostavljene civilizacije je otežana i zato što su, tokom milenijuma koji nas dele od vremena njenog mogućeg postojanja, mnogi delovi kopna potonuli na dno okeana i mora. Čovečanstvo, recimo, pamti da su isčezle velike teritorije koje su nekada postojale u Atlantiku. O nekakvom kopnu u Atlantiku pisao je Platon. On piše da je to ogromno ostrvo "potonulo od zemljotresa i ostavilo je za sobom neprohodni mulj koji je moreplovcima sprečavao put u spoljnje more, tako da oni dalje ne mogu da idu." Pri tom se Platon pozivao na grčkog filozofa Solona koji je, boraveći u Egiptu, dobio te podatke od egipatskih žreca.

Grčki filozof Krantor iz grada Soli (310. g. PHE), pripadnik prve akademije platonista, tokom posete Egiptu video je stub na kojem je bila zapisana istorija ogromnog ostrva, potonulog u Atlanski okean.

Niz savremenih istraživača smatra da su i u istorijsko vreme ostaci nekakvog kopna postepeno još tonuli u Atlantik. To mišljenje zasniva se na zapisima mnogih drevnih istoričara i geografa koji govore da su i istočno od Herkulovih stubova (Gibraltar) u more postepeno tonula brojna ostrva, uključiv i dva vrlo velika – Kronos i Posejdonos.(49)

Potraga za kopnima potonulim u more je počela. Francusko-italijansko-američka naučna ekspedicija istraživala je u regionu Bermudskih ostrva. Arheolog Žak Majol, učesnik ekspedicije, smatra da je možda baš ovde "postojala najstarija civilizacija – pramajka kultura drevnog Egipta i Maja." Drugi učesnik ekspedicije, arheolog Č. Berlic je saopštio da su uz pomoć lokatora na dnu mora otkrili građevinu, nalik na piramidu, visoku 200, a dugu oko 300 metara, (95, Br. 29, 1979.)

Informacije o zemljama potonulim na morsko dno postoje i u sećanjima naroda Tihog okeana. Prema predanjima naroda na ostrvima jugozapadno od Novog Zelanda, okean je u davna vremena progutao zemlje Ko-houpo-o-Kane (Telo boga Kane). U polinezijskim mitovima često se pominje neka "Velika zemlja." Žitelji Uskršnjih ostrva pričaju da su na dno okeana potonule zemlje Motu-Mario-Hiva.

Te informacije potvrđene su i arheološkim nalazima. Pored ostrva Popane (Karolinska ostrva) otkriveni su ostaci prostranog grada potonulog u more. Postoje i podaci o nekom kontinentu iščezlom u Indijskom okeanu. Antički autori pišu da je kopnena prevlaka nekada povezivala Indiju i Afriku. O velikom ostrvu južno od ekvatora pisao je i Plinije. Ostatke kopna u Indijskom okeanu pominjali su i srednjevekovni arapski istoričari. (97, Br. 2, 1970.)

Razna otkrića poslednjih godina sve više potvrđuju te zapise. Više lingvista je otkrilo sličnost dravidskih jezika južne Indije sa jezicima u istočnoj Africi. Flora i fauna tih regiona takođe potvrđuje pretpostavku da je između njih postojalo prostrano kopno. Na Madagaskaru postoji desetak vrsta lemura, kojih, osim u Africi, još ima jedino u Indiji. Lemuri ne znaju da plivaju i nisu mogli da pređu okean. Na Madagaskaru raste i 26 vrsta biljaka kojih nema u obližnjoj Africi, a ima ih još samo u jednom delu sveta, u južnoj Aziji (7). Devet drugih biljaka Madagaskara mogu se naći još samo u Polineziji, udaljenoj mnogo hiljada kilometara.

Maglovita sećanja na zemlju usred Indijskog okeana, na legendarni kontinent Lemuriju otkrivena su u istorijskim tradicijama južne Indije. "Tamilaham ili domovina Tamila – saopštava indijski istoričar M. S. P. Pilai – u davnoj prošlosti nalazila se u južnom delu ostrva Navalam, koje je bilo jedna od prvih zemalja koje se pojavile blizu ekvatora. U te zemlje spada i Lemurija, taj nastradali kontinent, bivša kolevka ljudske civilizacije."

Pojedini istraživači religija i kultura izvode zaključke u prilog te hipoteze. Oni smatraju da nije isključeno da je "protoindijski tantrizam" nasleđena tradicija legendarne Lemurije, kao što je tantrizam nastavak "protoindijskog tantrizma." Rane klice tantrizma, kao i sami Dravidi koji su došli u Indiju, vode poreklo, kako oni smatraju, od nekog zajedničkog ishodišta koje se nalazilo tamo, gde se danas prostire samo glatka površina Indijskog okeana.

Nema dovoljno podataka za tvrdnju da je baš taj region bio kolevka pretpostavljene prvobitne civilizacije, a ne Atlantik ili, recimo, Tihi okean sa svojim potonulim kopnima, neodgonetnutim natpisima, čudnim statuama i ne manje čudnim mitovima.

Visoka znanja drevnih ljudi stigla su u koverti bez adrese pošiljaoca.

< prethodna [ 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 ]
Nastaviće se
vrh strane