|
|
| am@astronomija.co.yu |
Dr Zoran Živković
Motiv prvog kontakta u SF delima
Artura Klarka
SADRŽAJ
Uvod
Izveštaj o planeti tri
Krstaški pohod
Čas istorije
Susret sa Meduzom
Zaključak
Zoran Živković Motiv prvog kontakta u SF delima Artura Klarka
ČAS ISTORIJE
Antropomorfizam kao osoben nedostatak perspektive ljudskih likova javlja se u još jednom vidu u naučnofantastičnim delima Artura Klarka koja obrađuju motiv 'prvog kontakta'. Dok je u prethodna dva slučaja posredi bilo apriorno odbacivanje svake mogućnosti postojanja heterogenih oblika razumnog života, odnosno dopuštanje te mogućnosti pod uslovom da se time ne ugrožava čovekova nadređenost, ovoga puta se uopšte ne dovodi u sumnju ne samo to da heterogeni entiteti mogu da postoje nego i da mogu da budu nadređeni u odnosu na ljude; međutim, čak ni ova popustljivost bez ostatka nije dovoljna za njihovo poimanje.
Za razliku od prva dva tipa antropomorfističkih nedostataka, antropocentrizam i antropošovinizam, u okviru kojih se činilac o kome je reč ispoljava na nivou apriornog stava, kod trećeg tipa, antropomorfizma u užem smislu, on se javlja kao urođeni nedostatak čovekovog saznajnog aparata, koji dolazi do izražaja sasvim nezavisno od bilo kog stava. Dobar primer trećeg tipa antropomorfističkih zabluda, koje engleski pisac u ovom okviru prevashodno koristi kao sredstvo umetničkog oblikovanja, nalazi se u priči 'Čas istorije'.
Slično priči 'Izveštaj o planeti tri', i ovoga puta reč je o dve pripovedačke perspektive, ali uz tu razliku što sada Zemljani imaju ulogu hronološki starijeg sudeonika, premda je njihova uloga u sklopu dela – bar što se dubljih slojeva pripovedanja tiče – i u ovom slučaju sasvim sporedna.
Težište se gotovo isključivo nalazi na hronološki mlađem sudeoniku – Venerijancima – koji poseduju svest o nekadašnjem postojanju svojih prethodnika, čiju je planetu okovao led i sa koje je davno nestao svaki oblik života. Pa ipak, neposredno pred iščeznuće, poslednje pokolenje poludivljih potomaka nekada visoko civilizovanih Zemljana, vođeno iskonskim nagonom, sačuvalo je za budućnost među svojim relikvijama i nekoliko predmeta iz tehnološke ere, čiji pravi smisao nikada nije ni pokušalo da dokuči.
Iako će Venerijanci u tom pogledu biti znatno preduzimljiviji i istrajniji, oslanjajući se pre svega na svoju visoko razvijenu nauku, ishod će na kraju ostati isti. I ovoga puta do činjenica se došlo na besprekoran način, ali je njihovo tumačenje opet pretrpelo potpuni krah, premda je uzrok ovome iz osnove različit nego u prethodnim slučajevima.
Nasuprot marsovskom naučniku iz priče 'Izveštaj o planeti tri', venerijanski istoričar nema aprioran odbojan stav prema Zemljanima. Isto tako, za razliku od 'prirodnog kompjutera' iz priče 'Krstaški pohod', on ne samo što dopušta mogućnost da su inteligentna bića sa Zemlje korenito drugačija od reptilskih žitelja Venere nego je spreman i da se otvoreno suoči sa mogućnošću da su njihovi 'daleki srodnici' bili mudriji i nadređeniji u odnosu na njih same. Pa ipak, ova bezrezervna objektivnost i popustljivost još nisu dovoljne da se sasvim odstrani razorno dejstvo genomorfizma, koji se ovoga puta javlja u svom najsloženijem vidu.
Među otkrivenim ostacima iščezle zemaljske civilizacije nalazi se i jedan film koji venerijanskim naučnicima predstavlja glavno uporište u nastojanjima da rekonstruišu kulturu jedne nestale kosmičke rase. Besprekoran analitički aparat stavljen je u pokret da bi se što ispravnije rastumačile sićušne celuloidne slike koje kriju tajnu o izgledu, psihologiji i intelektualnim domašajima izumrlih Zemljana. Da bi se objektivnost ovog postupka povećala, uzeta je u obzir i mogućnost da je u pitanju 'umetničko delo', donekle stilizovano, a ne verna reprodukcija života kakav je stvarno postojao na trećoj planeti.
Upravo u ovoj tački, međutim, počinju svi nesporazumi. Ono što venerijanski istoričar podrazumeva pod umetnošću isključivo se temelji na shvatanju ovog vida duhovnog izražavanja koje je osobeno za drugu planetu Sunčevog sistema. Koje su osnovne pretpostavke ovog shvatanja, saznajemo neposredno od glavnog junaka drugog dela priče 'Čas istorije'. 'Stolećima su naši umetnici slikali prizore iz istorije mrtvog sveta', kaže na početku izlaganja venerijanski istoričar, 'naseljujući ga svom silom fantastičnih bića. Većina tih stvorenja više je ili manje nalikovala na nas.'
Ishod je nedvosmislen: karakter venerijanske umetnosti – u to nijednog trenutka ne sumnja i inače veoma nepristrasan i objektivan istoričar – u svojoj biti je genomorfistički. I sada sledi jedna bezazlena i naizgled korektna analogija, čije su posledice, međutim, veoma dalekosežne. Pretpostavivši, na osnovu primera iz vlastitog sveta, da umetničko izražavanje uvek ostaje naglašeno genomorfističko, bez obzira na stepen heterogenosti civilizacije iz koje vodi poreklo, venerijanski istoričar dolazi do zaključka da ni Zemlja u tom pogledu ne predstavlja izuzetak.
Štaviše – i tu sada počinju nevolje – ako je umetnost u suštini genomorfistička i onda kada joj se pruža prilika da se ogleda na jednom području koje već po definiciji dopušta najnesputanije i najneograničenije uzlete mašte – a upravo takvu prirodu ima predviđanje morfoloških osobenosti jedne heterogene rase – onda je sasvim na mestu pretpostaviti da umetnička izražavanja koja tematski ostaju usredsređena na rasu stvaraoca mogu da imaju samo još naglašeniju genomorfističku obojenost.
Prema tome, čak i ako film pronađen na Zemlji predstavlja umetničko delo – zaključuje venerijanski naučnik – on je to samo utoliko što je delimično 'stilizovan', tako da se ne može uzeti kao potpuno verna reprodukcija stvarnog života. Pa ipak – i to je završna zabluda ove naizgled besprekorne analize – bez obzira na eventualna manja odstupanja od objektivne stvarnosti, celuloidni dokument može da bude smatran potpuno valjanim i pouzdanim izvorom autentičnih obaveštenja o Zemlji. Nevolja je, međutim, u tome što delo o kome je reč predstavlja crtani film davno izrađen u studijima Volta Diznija, tako da je isključena mogućnost njegovog neposrednog korišćenja u dokumentarne svrhe.
Ma koliko nastojali, venerijanski naučnici nikada neće uspeti da pronađu odgovarajući ključ za tumačenje otkrivenog dokumenta, odnosno svi zaključci do kojih se bude došlo pašće u vodu iz jednostavnog razloga što se početna analogija o svevažećoj prirodi umetničkog dela kao samo delimično stilizovane stvarnosti pokazala neprilična.
Genomorfistička priroda ove analogije ogleda su upravo u nesposobnosti glavnog junaka drugog dela priče 'Čas istorije' da iziđe van okvira venerijanskog shvatanja umetnosti, koje uopštava na nivo univerzalnog kosmičkog meritelja. Izvesnog udela u ovoj zabludi ima i gotovo neverovatna ironija da jedini sačuvani dokument koji bi Venerijancima mogao da pruži osnovna obaveštenja o civilizaciji Zemljana predstavlja upravo jedan od filmova Volta Diznija – dakle krajnje osoben oblik umetničkog izražavanja, koje ni izdaleka ne odgovara viđenju umetnosti venerijanskog naučnika.
Na prvi pogled čak bi se reklo da je pravo težište priče baš na ovoj ironiji. Tome u prilog kao da ide i sklop dela, koji pretpostavlja kretanje postepenom uzlaznom linijom, sve do klimaksa u poslednjoj rečenici, kada konačno postaje jasan neposredan povod zablude glavnog junaka drugog dela priče.
Kao što smo, međutim, videli, pravi uzroci leže sasvim na drugoj strani. Da je težište odista na poslednjoj rečenici, bila bi to, nesumnjivo, prilično neuverljiva priča. Slično kao u prethodnim slučajevima, iz tog ugla više ne bi bilo moguće na zadovoljavajući način motivisati odista prekomerno antropomorfizovanje venerijanskih naučnika, a pre svega istoričara, koji se bez ostatka može svesti na odgovarajući zemaljski arhetip.
Tek kada se, međutim, ima na umu da je Klarkova osnovna namera bila da ukaže na apriornu genomorfističku prirodu svih analogija koje se koriste prilikom poređenja između dva heterogena entiteta, a pri tom su u potpunosti izvedene iz osobenosti jednog od njih, postaje jasno da je i ovoga puta reč o hotimičnoj zameni uloga, odnosno da je u čitavom drugom, težišnom delu priče 'Čas istorije' posredi, zapravo, čovekova perspektiva.
Ova zamena bila je – kao i u prethodna dva slučaja – potrebna Klarku pre svega radi što celovitijeg umetničkog uobličenja. Bez nje bi bio nemoguć ironični obrt na kraju, koji, iako ne zauzima težišno mesto u sklopu priče, ipak ima značajnu ulogu. Premeštajući ponovo optiku sa opšteg genomorfizma na posebni antropomorfizam, engleski pripovedač imao je u prvom redu nameru da podvrgne korenitoj sumnji mogućnost čovekovog saznajnog aparata, koji se u dobroj meri oslanja na analogije čija priroda ostaje uvek do kraja uslovljena antropomorfističkim rakursima.
Venerijanski istoričar, kao parabola za zemaljskog naučnika, ne upada svesno u pogrešku kada između shvatanja umetnosti sa dveju planeta stavlja znak jednakosti. Ova analogija predstavlja odraz osobenog genomorfističkog (odnosno, antropomorfističkog) karaktera njegovog načina mišljenja, koji, i pored nesumnjive popustljivosti i objektivnosti, ipak ostaje u krajnjoj liniji izobličen meriteljima 'ljudskog'.
Ono što neposredno proishodi iz ovog zaključka nije osobito ružičasto po čoveka. On je, naime, sposoban za prosto prikupljanje činjenica (nivo fenomena) i sa te strane je uglavnom zadovoljen zahtev za 'naučnom objektivnošću'. Kada se, međutim, pređe na tumačenje tih činjenica (nivo noumena), u dejstvo neizostavno stupa antropomorfizam kao moćan ograničavajući činilac, koji se ispoljava u rasponu od isključivog antropocentričkog stava, preko nešto ublaženije predstave o antropošovinističkoj nadređenosti, do osobene antropomorfističke skučenosti čovekovog saznajnog aparata.
Razmatrani primeri priča iz onog dela Klarkovog SF opusa koji je posvećen paraboličkom tipu kazivanja u okviru motiva 'prvog kontakta' jasno pokazuju da je engleski pisac valjano bio upućen u suštinu problema vezanih za delovanje činioca antropomorfizma. Upravo će stoga biti posebno zanimljivo ispitati kako on pokušava da predupredi njegovo inkoherirajuće dejstvo ne više iz perspektive ljudskih likova dela, već iz ugla 'sveznajućeg pripovedača', odnosno u neparaboličkom tipu pripovedanja u okviru motiva 'prvog kontakta', gde heterogeni entiteti imaju samostalan status, što bi trebalo da isključi bilo koji oblik njihovog antropomorfizovanja.
Za analizu u ovom pravcu odabrali smo novelu 'Susret sa Meduzom', budući da je ona, u pogledu zamišljanja i predočavanja ne‑ljudskog sudeonika, odnosno ispitivanja krajnjih granica proznog pripovedanja u sklopu ovog posebnog tipa motiva 'prvog kontakta', najistaknutija u okviru Klarkovog SF opusa, a nesumnjivo spada i u najuspešnije u naučnofantastičnoj tradiciji uopšte.
[maj 2001]