Dr Zoran Živković

Motiv prvog kontakta u SF delima
Artura Klarka

SADRŽAJ
Uvod
Izveštaj o planeti tri
Krstaški pohod
Čas istorije
Susret sa Meduzom
Zaključak

Dr Zoran Živković      Motiv prvog kontakta u SF delima Artura Klarka

SUSRET SA MEDUZOM

U noveli 'Susret sa Meduzom' postoje, pored ljudskih, i dva ne‑ljudska sudeonika, ali (sasvim u skladu sa Klarkovom osnovnom namerom) do kraja ostaje neizvesno da li su posredi entiteti, ili neki prelazni oblik između ovog statusa i neentitetskih pojava. Ostvarenje o kome je reč može se podeliti, prema mestu radnje, na dva dela nejednake dužine: u prvom, poprište zbivanja je Zemlja, dok se u drugom, prilično obimnijem, ono nalazi na Jupiteru, nekoliko godina kasnije. Dve epizode povezuje isti glavni junak, Hauard Falkon, koji na kraju prvog dela novele, posle preživljenog katastrofalnog udesa, postaje kiborg, svojevrsna simbioza čoveka i mašine, odnosno biće koje više nije isključivo antropomorfno – ali čitaoci o toj promeni doznaju tek na kraju dela.

Činjenica da je epizodi koja se odigrava na najvećoj planeti Sunčevog sistema posvećen znatno pretežniji deo pripovedačkog prostora u noveli 'Susret sa Meduzom' pouzdano svedoči o tome da je Klark njoj dao prednost u odnosu na epizodu koja se zbiva na Zemlji. U površinskom sloju kazivanja tu je reč o čovekovoj prvoj misiji na Jupiter, čiji je osnovni zadatak bio da se reše neke egzofizičke zagonetke ovog džinovskog sveta. Sonde kojima se ranije poniralo u Jupiterovu atmosferu nisu više bila pogodne, budući da ovde nije bilo posredi puko prikupljanje fizičkih i hemijskih podataka, već složeniji vid ispitivanja, koji je nalagao čovekovo neposredno prisustvo.

Ni čovek se, međutim, neće pokazati sasvim dorastao za ovu misiju, ali ne onda kada je posredi bilo razumevanje egzofizičkih osobenosti jednog sveta veoma različitog od Zemlje, već kada se pojavila mogućnost da taj svet sadrži i neke oblike života. Iako pre početka misije niko nije ozbiljno računao na jedan ovakav susret, postojala je izvesna pripravnost i na tu mogućnost. Ova predostrožnost utoliko je značajnija u okviru naših razmatranja što pretpostavlja izvesna merila pomoću kojih bi se moglo odrediti šta je to živo biće.

Prvi nagoveštaj ovih merila daje jedan od junaka drugog dela novele 'Susret sa Meduzom', egzobiolog doktor Brener; prema njegovom mišljenju, sam fenomen života ne predstavlja izuzetak, već pravilo u kosmosu. Ova kosmička rasprostranjenost života ograničena je, međutim, različitim prirodnim sredinama samo na nivo srazmerno jednostavnih organizama, dok se o složenijima može jedino uslovno nagađati.

Razmatrajući mogućnost postojanja izvesnih oblika života na Jupiteru, doktor Brener zaključuje između ostalog: 'Bio bih veoma razočaran (...) kada ovde ne bi bilo mikroorganizama ili biljaka. Ali ne može biti ničeg sličnog životinjama zato što nema slobodnog kiseonika. Sve biohemijske reakcije na Jupiteru moraju biti niskoenergetske – naprosto, nema načina na koji bi neko aktivno stvorenje moglo proizvesti dovoljno energije za funkcionisanje.'

Očigledno je da egzobiolog uzima za meritelj života evolucioni model sa naše planete. Svevažeća priroda ovog modela eventualno može da bude verovatna na nižim stepenicama razvoja i doktor Brener je uslovno u pravu kada ne isključuje mogućnost da se na Jupiteru otkriju izvesni mikroorganizmi, pa čak i nekakav jednostavan ekvivalent biljaka.

Zaključak, međutim, da na najvećoj planeti Sunčevog sistema ne mogu da postoje bića koja bi po stepenu razvijenosti odgovarala životinjama, usled nedostatka slobodnog kiseonika, počiva na pogrešnom uverenju o svevažećem karakteru kiseoničke hemije, na kojoj se temelji zemaljski život. U pitanju je isti tip zablude sa čijim smo hotimičnim vidom imali prilike da se susretnemo u priči 'Izveštaj o planeti tri'.

I odista, ova zabluda ubrzo će biti raskrinkana, budući da će glavni junak otkriti izvesne oblike života za koje će sa puno razloga pretpostaviti da su znatno složeniji od mikroorganizama i jednostavnih biljaka; postoji, međutim, još jedna implikacija koja sledi iz iskaza doktora Brenera i koja je važna u sklopu problema koji razmatramo.

Egzobiolog, naime, nijednog trenutka ne dovodi u pitanje mogućnost neposrednog razlikovanja živih bića od neživih pojava u atmosferi Jupitera. Ovo razlikovanje temelji se isključivo na nekim spoljnjim osobenostima živih bića, odnosno na onome što bi se moglo označiti kao nivo fenomena. Ispravnost ovog stanovišta potrvđuje uskoro Hauard Falkon, astronaut u kapsuli Kon‑Tiki, koji je samo na osnovu posmatranja kroz teleskop bespogovorno ustvrdio da 'na Jupiteru ima života – i to velikog': 'Stvari koje su se kretale uz i niz voštane obronke nalazile su se i dalje predaleko da bi Falkon mogao da razabere premnogo pojedinosti, a i morale su biti veoma velike kada su se mogle uočiti sa ove udaljenosti. Gotovo crne, u obliku vrha strele, manevrisale su laganim talasanjem čitavih telesa (...) Povremeno bi neka od njih čeomice zaronila u planinu pene i potpuno nestala sa vidika.'

Očigledno su merila na osnovu kojih je zemaljskom astronautu pošlo za rukom da otkrije živa bića u Jupiterovoj atmosferi. U pitanju je ispoljiva težnja ka svrhovitom, smislenom 'ponašanju', koje se u ovom slučaju javlja u vidu pravilnog, ritmičkog kretanja, iza čega ne može da stoji samo rezultanta slepih i haotičnih sila prirode, već izvesno ustrojstvo višeg reda. Iako noumenske pobude ovog 'ponašanja' ne moraju da budu jasne i dokučive, ono uvek ima svoj fenomenski, opažljiv vid, preko koga se i može razabrati na zaleđu neartikulisanih prirodnih pojava.

To razabiranje donekle je, doduše, otežano činjenicom da se u prirodi ponekad javljaju i takve nežive pojave koje se odlikuju nagoveštajima sličnog smislenog i svrhovitog 'ponašanja'. Dobar primer ovakve pojave u noveli 'Susret sa Meduzom' jesu džinovski 'Posejdonovi točkovi' – izuzetno zakonomeran svetlosni fenomen koji u prvom trenutku navodi Falkona na pomisao da pred sobom ima znamenja živih bića.

Kod sličnih neživih prirodnih pojava, međutim, noumensko zaleđe uvek se lako može dokučiti: kontrola misije veoma brzo pronalazi ključ ovog neobično pravilnog plamenog razmetanja Jupiterove atmosfere na osnovu odgovarajuće pojave iz okeana Zemlje. U oblasti neživog nema noumenskih razlika među pojavama: 'Posejdonovi točkovi' biće u načelu jednaki kako na Zemlji tako i na Jupiteru.

Podvajanja počinju tek na nivou života, budući da se o ravni noumena ovde više ne može neposredno zaključivati na osnovu ravni fenomena. Ovaj raskol između nivoa fenomena i nivoa noumena nema, doduše, značajne razmere na nižim stepenicama evolucije, gde je još srazmerno sačuvana noumenska jednoobraznost prirodnih pojava. Stvari se, međutim, korenito menjaju sa pojavom organizama koji poseduju izvestan ekvivalenat samosvesti, da bi se pomenuto podvajanje sve više povećavalo kako se približavamo entitetima.

Sa poteškoćama koje se javljaju u okviru odnosa između ravni fenomena i ravni noumena glavni junak novele 'Susret sa Meduzom' prvi put se suočava kada pokušava da dokuči nešto više o prirodi živih bića sa kojima se najpre susreo u Jupiterovoj atmosferi. Falkon najpre ustanovljava da su u pitanju stvorenja daleko veća od svih životinja na Zemlji, što nije neobično, budući da su sazdana prema meri sveta koji nastanjuju. Ispitivanja iz veće blizine pokazala su da ova neobična bića nemaju ništa što bi podsećalo na organe čula; i ova osobina je razumljiva s obzirom na to da bi svaka sličnost na planu telesne građe sa zemaljskim stvorenjima bila u očiglednom neskladu sa velikim egzofizičkim razlikama između dve planete.

U oba ova slučaja glavni junak novele 'Susret sa Meduzom' ne podleže eventualnim zabludama antropomorfističke prirode. On se bez ustezanja odriče modela života sa Zemlje, budući da spremno prihvata mogućnost da se srazmerno evoluirani žitelji gasnog omotača džinovske planete morfološki i u pogledu razmera bitno razlikuju od žitelja našeg sveta.

Nevolje, međutim, nastaju kada treba dokučiti određena svojstva neobičnih 'manti', koja se više ne mogu saznati prostim opažanjem. Pokušavajući da razabere izvestan smisao višeg reda u 'ponašanju' ovih stvorenja, na osnovu čega bi otkrio eventualnu svrhovitost koja ga određuje, odnosno ključ njihove 'inteligencije', Falkon najednom dospeva u ćorsokak, budući da se podaci kojima raspolaže pokazuju ili nedovoljni ili dvosmisleni da bi se pomoću njih moglo doći do nekakvog pouzdanog pokazatelja o noumenskoj prirodi džinovskih žitelja Jupiterovih oblaka.

Ispostavlja se, naime, da tajanstvene 'mante' mogu da budu kako nerazumni i bezopasni biljožderi, tako i inteligentni razbojnici. Budući da prilikom prvog susreta neobična stvorenja iz Jupiterove atmosfere nisu obratila nikakvu pažnju na kapsulu 'Kon‑Tiki', Falkon u prvi mah zaključuje da su u pitanju bezopasni vegetarijanci. Događaji narednog dana uticali su, međutim, na to da astronaut sa Zemlje iz osnova promeni mišljenje: te iste 'mante', koje su ga potpuno prenebregle dok je lebdeo iznad njih, pretvaraju se naprasno u inteligentne razbojnike sa veoma razvijenim smislom za strategiju napada kada se ustremljuju na drugog neobičnog žitelja Jupiterovog gasnog omotača – džinovsku 'meduzu'.

Simptomatično je da u oba slučaja postoji istovetan meritelj inteligencije: sposobnost za agresivnost. Falkonov prvi zaključak da su 'mante' neinteligentne temelji se na činjenici da ga one ne napadaju, dok je njihov preobražaj u 'inteligentne grabljivice' neposredno uslovljen okolnošću da one zauzimaju agresivan stav prema 'meduzi'.

Kako ipak ostaju sumnje u pogledu mogućnosti utvrđivanja inteligencije 'manti' samo na osnovu njihovog spoljnjeg 'ponašanje', budući da je – kako se ubrzo ispostavlja – njihov napad na 'meduzu' već od početka praktično bio osuđen na propast, zato što nesuđena žrtva raspolaže oružjem koje bi obeshrabrilo i daleko moćnijeg i inteligentnijeg neprijatelja, očigledno je da postoje izvesne protivurečnosti u okviru 'merila agresivnosti', koje je imao u vidu zemaljski astronaut prilikom donošenja pomenutih zaključaka.

Priroda tih protivurečnosti postaje jasna ako se bliže razmotri naziv koji Falkon pripisuje neobičnim stvorenjima iz Jupiterove atmosfere. Na prvi pogled može se učiniti da je astronaut sa Zemlje odabrao naziv 'mante' zato što ga je na to navela sličnost oblika i osobenog načina kretanja čudnih žitelja velikih voštanih oblaka. Događaji opisani u prvom delu novele 'Susret sa Meduzom' ukazuju, međutim, na to da ova naizgled površna analogija ima znatno dublje korene.

Džinovski dirižabl Kraljica Elizabeta – čiji tragičan pad posredno omogućuje Hauardu Falkonu da kao kiborg postane najpogodniji astronaut za misiju na Jupiter, ali mu istovremeno ozbiljno dovodi u pitanje ljudski identitet, budući da upravo tokom epizode na najvećoj planeti Sunčevog sistema u njemu dostiže vrhunac raskol između 'košmara ponesenih sa Zemlje' i novog, ne više ljudskog statusa kome sve više pripada – taj dirižabl takođe biva poistovećen sa jednim žiteljom zemaljskih mora, koji po obliku i načinu kretanja prilično podseća na mante: sa meduzom.

'Jednom je naišao na jato velikih, ali bezopasnih meduza, koje su pulsirale svojim nesvrhovitim putem povrh jednog plitkog tropskog spruda – i plastični mehurovi koji su omogućavali Kraljici Elizabeti da se vine u nebo često su ga podsećali na njih, naročito onda kada bi zbog promenjenog pritiska stali da se mreškaju i da odašilju drugačija ustrojstva odražene svetlosti.'

U tom trenutku posredi je bila sasvim spontana asocijacija u čijem zaleđu nisu stajali nikakvi složeni motivi. Svaki sledeći put kada se bude javila, makar i u posrednom obliku, ona će, međutim, biti opterećena bremenom tragičnih događaja koji su ubrzo potom usledili. U Falkonovim košmarima, doduše, minula zbivanja ne vezuju se toliko za sam brodolom, koliko za trenutke i časove posle povratka svesti, koji je značio njegovo novo rođenje, ali kao poslednja, čvrsto uvrežena predstava iz pređašnjeg, ljudskog statusa asocijacija o Kraljici Elizabeti kao o džinovskoj 'meduzi' steći će vrednost dvoznačnog simbola, čiji će se predznak menjati već u zavisnosti od toga koji će od dva identiteta Hauarda Falkona – urođeni, ljudski ili stečeni, kiborški – imati prevagu.

Iako je sučeljavanje ova dva identiteta počelo još za vreme fizičkog oporavljanja na Zemlji, izuzetne okolnosti u kojima se našao pilot kapsule 'Kon‑Tiki' prilikom spuštanja kroz atmosferu Jupitera, odnosno naročita psihoza proistekla iz susreta sa višestruko nepoznatom sredinom, a posebno činjenica da nije postojalo nikakvo prethodno iskustvo na koje bi se oslonio kada je posredi bilo nailaženje na heterogene oblike života, zaoštrile su ga do krajnjih granica; no, ovo zaoštravanje imalo je postupni karakter: početne okolnosti znatno su više podsticale strah od gubljenja starog identiteta, nego eventualnu razdraganost zbog sticanja novog.

Sasvim je, naime, razumljivo da susret sa nečim što podseća na meduzasto obličje i što predstavlja mogući inteligentni entitet ne može da izazove euforiju, budući da budi primisli sasvim različite vrste. Nazivajući neobične žitelje džinovskih voštanih oblaka 'mante', Hauard Falkon određuje u isti mah i svoj stav prema njima – stav koji će ozbiljno dovesti u sumnju valjanost njegovih zaključaka o prirodi ovih stvorenja, odnosno praktično onemogućiti da o njima bilo šta sazna na nivou noumena.

Uslovljen osećanjima ugroženosti i straha, ovaj stav će suziti Falkonov ugao viđenja 'manti' samo na ravan agresivnosti, što će neizbežno dovesti do antropomorfizovanja heterogenog bića putem pripisivanja negativnog emocionalnog određenja prema čoveku.

Tek imajući u vidu ovu okolnost, moguće je razumeti pravo zaleđe nekih osobenih iskaza glavnog junaka novele 'Susret sa Meduzom' prilikom sretanja sa 'mantama'. Tako, na primer, sputavajući dejstvo pomenutog stava ispoljava se već u prvoj rečenici koju izriče pilot kapsule 'Kon‑Tiki', pošto je izvestio kontrolu misije o otkriću živih bića u atmosferi Jupitera; važno je imati na umu da se do tog trenutka Falkon nalazi na bezbednoj udaljenosti od neobičnih žitelja voštanih oblaka, odnosno da oni uopšte ne obraćaju pažnju na njega. 'Čak i kada bi pokušale da me se domognu – javio se prigušeni odjek jednog dalekog zemaljskog krika – siguran sam da ne mogu da dosegnu moju visinu'.

Narednog dana, dok je posmatrao jato 'manti' kako jezde prema džinovskoj 'meduzi', Hauard Falkon naprečac proglavaša ovu migraciju napadom, ali ubrzo i sam uviđa da takvom zaključku ne idu u prilog neke očigledne činjenice. Pre svega, razlike u razmerama ovih stvorenja toliko su velike da su 'mante' na leđima 'meduze' izgledale ništa veće od ptica na kitu.

Kada, međutim, 'meduza' ipak počne da reaguje na njihovo prisustvo – premda nema nikakvog osnova da se zaključi kako se ona ijednog trenutka nalazi u ozbiljnoj neprilici – Falkon se odmah vraća svojoj prvoj, nagonskoj pretpostavci, pa se čak i emocionalno poistovećuje sa napadnutom 'meduzom'.

'Bilo je nemoguće ne osetiti sažaljenje prema tom opkoljenom čudovištu (...) Pa ipak, znao je da je njegova naklonost na pogrešnoj strani. Visoka inteligencija mogla se razviti samo među grabljivicama – a ne među plutajućim biljojedima bilo mora ili vazduha. Mante su mu bile znatno bliže od ove čudovišne vreće gasa.'

Nažalost, laka i delotvorna odbrana 'meduze' konačno je pokazala da su Falkonovi zaključci na nivou noumena o 'mantama' počivali na antropomorfizovanju činjenica dobijenih na nivou fenomena – antropomorfizovanju koje svoj prauzrok ima u uvreženom strahu od meduzastog oblika 'manti', odnosno, u krajnjoj liniji, od gubljenja ljudskog identiteta. Agresivnost kao 'merilo inteligencije' nije pomogla zemaljskom astronautu da dokuči pravu prirodu bizarnih žitelja voštanih oblaka.

Iako ga je, međutim, osporila, reakcija 'meduze' usledila je odveć kasno da sasvim ukloni ovo merilo. U međuvremenu ono je proširilo svoj doseg i na ono područje gde nije postojala nikakva neposredna asocijacija na 'meduzu'. Dovođenje u vezu antropomorfističkog straha i inteligencije javlja se između dva susreta sa 'mantama', u trenutku kada pred zapanjenim Falkonom otpočinje čudesan vatrometni pir 'Posejdonovih točkova'.

Suočen sa ogromnošću i pravilnošću ove fantastične prirodne pojave, on – nimalo slučajno – prvi put pomišlja na mogućnost da u atmosferi Jupitera ima visoko inteligentnih entiteta. 'Nijedan čovek ne bi mogao da posmatra takav prizor, a da se pri tom ne oseti kao bespomoćan pigmej suočen sa silama koje leže izvan njegove mogućnosti poimanja. Da li je moguće, posle svega, da se na Jupiteru ne nalazi samo život, nego i inteligencija? A možda i inteligencija koja tek sada počinje da reaguje na njegovo tuđinsko prisustvo?'

Mogućnost pojave inteligentnih entiteta u početku misije na Jupiter svaki put biva praćena osećanjem straha, koji ima duboko antropomorfističke korene. Još, međutim, nismo imali prilike da utvrdimo kako ovo osećanje straha deluje prilikom eventualnog pokušaja da se uspostavi kontakt sa mogućim entitetima, budući da je u slučaju 'Posejdonovih točkova' posredi bila samo neživa prirodna pojava, dok 'mante' ne samo da ničim nisu pokazale da su svesne čovekovog prisustva, već su nestale sa poprišta zbivanja pre no što je Falkon uspeo pouzdano da se osvedoči u njihov inteligentan status kao osnovni uslov za uspostavljanje kontakta.

Nedoumica koja je ostala posle nestanka 'manti' dobila je, međutim, valjanu nadoknadu pojavom novog stvorenja koje – bar u površinskom sloju pripovedanja – ne samo što je ispoljilo uverljive znake inteligencije već kao da se pokazalo znatno manje ravnodušno. Do ovog susreta sa 'meduzom' došlo je pod okolnostima koje će imati značajnog uticaja na sve potonje zaključke koje Falkon bude donosio o ovom neobičnom stvorenju. Taj događaj usledio je neposredno posle otkrića 'manti', dakle onda kada je određeni antropomorfistički mehanizam već bio aktiviran u svesti zemaljskog astronauta.

Iako kratkotrajna, zbivanja koja su se odigrala od trenutka uočavanja ogromne 'ovalne mase' pri dnu terasastog sloja Jupiterovih oblaka, pa do spuštanja mraka koji je onemogućio dalje osmatranje, bila su sasvim dovoljna da odrede smer potonjih razmišljanja zemaljskog astronauta o 'meduzi'.

'Ovalna masa' u prvom trenutku podseća Falkona na 'šumu bledog drveća', budući da je jasno razabrao nešto što je ličilo na 'stotine tanušnih debala koja su nicala iz bele, voštane pene'. Izvestan lirski naboj kojim se odlikuje ova asocijacija nesumnjivo svedoči o tome da nije posredi jednostavna analogija predstava, koja je po pravilu lišena bilo kakvog emocionalnog stava, već jedan složeniji mehanizam, u čijem zaleđu niše ne stoji ravnodušna objektivnost.

Ova prigušeno emocionalno obojena slika, koja je bez presedana u ranijim primislima zemaljskog astronauta, iako još otvoreno ne ukazuje na antropomorfističko poreklo, ipak sugeriše da je Falkonova sposobnost nepristrasnog zaključivanja na nivou fenomena na izvestan način ugrožena. Prirodu ove ugroženosti uskoro bliže određuje druga slika koja pada na um pilotu kapsule 'Kon‑Tiki'; oblik 'ovalne mase' budi, naime, u Hauardu Falkonu i asocijaciju na džinovsku pečurku – u čemu se već može razabrati aproksimacija središnjeg simbola njegovih antropomorfističkih košmara, simbola 'meduze'.

Narušavanje ravnoteže ravnodušne objektivnosti ovde je, doduše, još neupadljivo i bezazleno, budući da prvi letimičan pogled na 'ovalnu masu' nije pružio nikakvog osnova za pretpostavku da je u pitanju izvestan oblik života; kada se, međutim, ubrzo pojave određeni pokazatelji koji maglovito i samo na trenutak sugerišu ovu mogućnost, pomenuta ravnoteža biće već ozbiljnije dovedena u pitanje.

Kao i u slučaju 'manti', i ovoga puta je pokazatelj života na zaleđu neartikulisanih ustrojstava prirode bio izvestan suvisli organizacioni poredak koji se ne sreće kod neživih pojava iz makrosveta. Trenutak pre no što je uronio u senku Jupiterove noći, pilot kapsule 'Kon‑Tiki' uspeo je da uoči neverovatnu usaglašenost povijanja neobičnog drveća, što je odmah dovelo u sumnju prethodnu pretpostavku o neživoj prirodi 'ovalne mase'.

U prilog novoj pretpostavci da je u pitanju živo biće išla je i okolnost da se 'veliko drvo' više nije nalazilo na istom mestu gde ga je Falkon prvi put ugledao. Posredi su, dakle, dva podatka saznata na nivou fenomena, koja su uslovno relevantna za donošenje zaključka kako je reč o živom stvorenju, ali su i krajnje nedovoljna da se na osnovu njih bilo šta o njemu dokuči na nivou noumena.

Pa ipak, Falkon se nesvesno upušta u jedno ovakvo dokučivanje, čije će dalekosežne izobličujuće dejstvo takođe ozbiljno osporiti valjanost njegovih potonjih zaključaka o 'meduzi'. Uz konstataciju da je 'ovalna masa' živo biće, zemaljski astronaut ponovo vezuje jednu sliku, koja još uže dovodi u žižu izvorište njegovog asocijativnog toka, čiji se smer poklapa sa prethodnim. Prizor besprekorno ujednačenog ritmičkog talasanja ogromne 'šume' podseća Falkona na 'vlati morske trave koje njiše vodena struja'.

Smisao ove predstave očigledan je: ona se dvostruko stapa sa prizorom 'džinovske pečurke' iz prethodne asocijacije, čiji je oblik veoma sličan obliku 'meduze'. Sa jedne strane, nova asocijacija određuje lokalitet središnjeg simbola Falkonovog antropomorfističkog straha – more – dok sa druge, slika povijanja vlati morske trave neposredno sugeriše prizor 'meduza koje pulsiraju svojim nesvrhovitim putem povrh jednog plitkog tropskog spruda', koji ima jedno od ključnih mesta u prvom delu novele.

Sasvim je izvesno da ova dva prizora ne spaja samo formalna sličnost, već složena referencijalna spona koja će već prilikom narednog susreta postati očigledna. Kada je sledećeg dana ponovo ugledao 'ovalnu masu', bilo mu je potrebno svega nekoliko trenutaka da raspriši sve prethodne nedoumice vezane za njen identitet. Slika koja mu je blesnula u svesti ponovo je začuđujuće bila podudarna sa onom koja mu se javila pre mnogo godina, dok je na Zemlji posmatrao nadimanje i splašnjavanje mehurova na dirižablu Kraljica Elizabeta. 'Uopšte nije ličio na drvo, već na meduzu – jednu od onih koje plove toplim vrtložjima golfske struje, vukući za sobom svoje pipke.'

Prigušena i postupna 'meduzacija' potencijalno inteligentnih bića koja izlaze iz okvira strogo antropomorfističkog poretka, od bizarnih 'manti', preko zagonetne 'ovalne mase', pa sve do neposredne inkarnacije same 'meduze', dobija ovde najzad svoj eksplicitan vid. Prema ovim mogućim entitetima zemaljski astronaut zauzima odmah negativan emocionalni stav, uslovljen antoropomorfističkim strahom od gubljenja ljudskog identiteta, koji – kao što smo videli na primeru 'manti' – ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost njihovog saznavanja na nivou noumena.

Ispoljavanje tog negativnog emocionalnog određenja, odnosno straha koji je u uskoj vezi sa procesom 'meduzacije', javlja se i ovoga puta, na dva karakteristična mesta, neposredno pošto je Falkon pouzdano utvrdio da 'meduza' predstavlja izvestan viši oblik života.

U prvom slučaju, strah se očituje u astronautovom nagonskom ustezanju da iskoristi povoljne atmosferske okolnosti i približi se 'meduzi' kako bi je što podrobnije osmotrio. Doduše, pridev 'bezbedan', koji on koristi da bi opisao svoj trenutni položaj, može u načelu da ima dva značenja: bezbedan od poniranja u niže slojeve atmosfere i bezbedan od eventualnog dolaženja u polje domašaja 'meduze'. Izvesno oklevanje, međutim, uz koje je izrečen ovaj indikativan pridev nedvosmisleno govori o tome da je posredi ustezanje od nečega što u Falkonovoj svesti izaziva znatno veću podozrivost od srazmerno lako predvidljivih egzofizičkih opasnosti sa kojima bi se suočio kada bi se spustio do podnožja terasastih oblaka.

Prava priroda ove podozrivosti ubrzo izbija na površinu, premda za to ponovo nije bilo nekog ozbiljnijeg povoda sa nivoa fenomena. Posmatrajući izvesno vreme 'meduzu' kroz uređaj za optičko uvećavanje, Falkon iznenada počinje da se pita nije li njena neupadljiva boja neka vrsta kamuflaže: 'Možda je, kao i mnoge životinje na Zemlji, nastojala da se stopi sa pozadinom. Taj trik koristili su kako lovci tako i plen. U koju od ove dve kategorije spada meduza?'

Pitanje je, očigledno, samo formalno, budući da je celo prethodno zdanje bilo sazdano tako da sugeriše samo jedan odgovor. Taj odgovor već je unapred postojao u svesti zemaljskog astronauta i samo je trebalo ulučiti zgodnu priliku da se on konkretizuje kroz neko spoljnje svojstvo 'meduze'.

Mehanizam antropomorfističkog straha nijednog trenutka nije bio isključen u Falkonovoj svesti; on bi se neizostavno ispoljio kad god bi podaci sa nivoa fenomena to makar i uslovno dopustili. Sve do sukoba 'manti' i 'meduze', doduše, bilo je malo ozbiljnijeg povoda za ovo ispoljavanje; neko izrazitije manifestovanje antropomorfističkog straha do tog trenutka ozbiljno bi se kosilo sa saznatim činjenicama o 'meduzi' koje su u ovom smislu bile gotovo bez izuzetka strogo neutralne.

Falkonova svest bila je samo lantentno, a ne i manijski opterećena jednom od najsnažnijih antropomorfističkih fobija, koja, s nebitnim razlikama u stepenu, postoji u svim ljudima. Da je ovo drugo bilo u pitanju, odnosno da je Falkon zamišljen kao psihički poremećena osoba, koja svuda projektuje ključni simbol svoje manije – meduzasto obličje – stepen ogrešenja o saznate činjenice o džinovskom žitelju Jupiterovih terasastih oblaka bio bi znatno veći.

Ma koliko, međutim, antropomorfistički strah preovlađivao u Falkonovoj svesti, on nikada ne dobija patološke razmere, odnosno ne dolazi do sučeljavanja sa saznanjima stečenim na nivou fenomena, već se taj strah ispoljava jedino prilikom pokušaja da se pređe na nivo noumena.

Da je u pitanju ne pojedinačni poremećaj, već opšta odlika čovekove svesti – koja je u Falkonovom slučaju prenaglašena činjenicama da se on nalazi u potpuno nepoznatoj sredini, da se prvi put sreće sa heterogenim oblicima života, kao i da je u fizičkom smislu odavno prestao da bude čovek, što je dovelo i do složenih promena na planu psihičkog saživljavanja – najbolje svedoči iznenadna i naizgled neobrazložena promena stava zemaljskog astronauta pema 'meduzi' u trenutku kada se učini da ju je napad 'manti' doveo u ozbiljnu nepriliku.

Prema stvorenju u odnosu na koje je do pre samo nekoliko trenutaka zauzimao izrazit negativan emocinalan stav, uslovljen podsvesnim antropomorfističkim strahom od gubljenja ljudskog identiteta, Falkon najednom počinje da oseća naklonost i da saučestvuje u njegovoj nevolji. 'Bilo je nemoguće ne osetiti sažaljenje prema tom opkoljenom čudovištu i Falkonu taj prizor prizva gorka sećanja. Na groteskan način pad meduze predstavljao je gotovo parodiju poslednjih trenutaka umiruće Kraljice.'

Na prvi pogled, ova nagla izmena stava kao da ima izvesno pokriće u posebnim okolnostima koje su do nje dovele. Napad koji su 'mante' preduzele učinio je na trenutak od njih veoma inteligentna bića, odnosno, u krajnjoj liniji, daleko verovatnije agresore na Falkonov antropomorfni identitet nego što je to 'čudovišna vreća gasa'. Shodno tome, može se učiniti da zemaljski astronaut odriče 'meduzi' status simbola i pripisuje ga 'mantama' koje tako postaju jedino verodostojno otelotvorenje meduze iz njegovih noćnih mora.

Ova nova podela uloga u prvi mah kao da valjano obrazlaže Falkonovu iznenadnu promenu emocionalnog stava prema 'meduzi'; u stvari, iz ovog ugla do promene uopše ne dolazi, budući da sažaljenje koje zemaljski astronaut oseća prema 'čudovišnoj vreći gasa' ne znači i sažaljenje prema 'meduzi' iz njegovih noćnih mora, jer je ona sada vezana za 'mante'. U pitanju je samo naklonost prema bezopasnom i bespomoćnom biljožderu, dok je negativan emocionalni naboj i dalje upravljen prema simobolu meduze oličenom u 'mantama'.

Postoji, međutim, jedna značajna prepreka koja stoji na putu ovakvom tumačenju, odnosno koja dovodi u sumnju pomenutu promenu uloga. Upravo u trenutku kada počinje da saoseća sa ugroženom 'meduzom', odnosno kada joj naizgled osporava status simbola iz svojih antropomorfističkih noćnih mora, Falkon je prvi i jedini put otvoreno dovodi u vezu sa njenim dalekim prauzorom, dirižablom Kraljica Elizabet. Pad 'meduze', naime, neodoljivo podseća pilota kapsule 'Kon‑Tiki' na pad velike vazdušne lađe.

Očigledno je da ovo nedvosmisleno poistovećenje ne ostavlja prostora pretpostavci o prelaženju simbola meduze sa 'čudovišne vreće gasa' na 'mante'. Uloge ostaju nepromenjene, a jedino se na trenutak menja Falkonov emocionalni stav – i to samo prema 'meduzi'. Strateški valjano zamišljen napad 'manti', koji zakratko nagoveštava postojanje inteligencije, navodi zemaljskog astronauta da u odnosu na ova bizarna stvorenja snažno aktivira odbrambeni mehanizam antropomorfističkog straha, koji – kao što smo videli – povremeno samo biva prigušivan, a nikako i sasvim odstranjen kada su posredi ova stvorenja. Prema tome, ovde je reč samo o promeni intenziteta u okviru jednog istog emocionalnog stava, a ne i o promeni samog stava.

Do ovakve promene dolazi jedino u odnosu na 'meduzu', koja umesto osećanja straha počinje da izaziva – doduše, sasvim kratkotrajno – osećanje sažaljenja i naklonosti. Ova dvosmislenost Falkonovog emocionalnog stava prema 'meduzi' može se objasniti samo iz ugla jedne druge, znatno šire dvosmislenosti složenog bića zemaljskog astronauta: posredi je pomenuti raskol između najsnažnijeg antropomorfističkog straha – straha od gubljenja ljudskog identiteta – koji nalaže negativan emocionalni stav prema 'meduzi', i nastojanja pilota kapsule 'Kon‑Tiki' da se navikne na svoj novi, neantropomorfni identitet kiborga, u okviru koga se dijametralno menja emocionalni predznak simbola meduze. On sada postaje sinonim novog rođenja, prema kome je moguć samo pozitivan emocionalni stav.

Ova promena emocionalnog naboja prema 'meduzi' ne javlja se ad hoc i nemotivisano, već uzročnik ima u jednom događaju koji se odigrao neposredno pre sukoba između žitelje Jupiterovih terasastih oblaka. Jedna naizgled bezazlena primedba doktora Brenera prvi put je izvukla u krupni plan – premda još ne sasvim eksplicitno – lagani, ali postojani preobražaj Hauarda Falkona, koji se postupno i nimalo bezbolno otuđuje od svoj antropomorfnog porekla, da bi se privikao na novi status kiborga.

 Shvativši razloge koji su nalagali pilotu kapsule 'Kon‑Tiki' da izbegne veće približenje 'meduzi', egzobiolog koristi zamenicu 'mi' da bi izrazio svoju saglasnost sa Falkonovom željom da ostane na trenutnoj visini. Međutim, 'to mi naročito se dopalo Falkonu; dodatnih šezdeset hiljada milja tvorilo je bitno drugačiju tačku gledanja.'

 Razlika koja je ovde izražena jedinicama prostorne udaljenosti pretvoriće se na kraju novele u suštinsku i nepremostivu različitost između ljudi, sa jedne strane, i kiborga Hauarda Falkona, sa druge. Pa ipak, ma koliko ovaj prvi nagoveštaj tog sveobuhvatnog preobražaja bio površan i prigušen, jedino on može valjano da motiviše kratkotrajnu dvosmislenost emocionalnog stava zemaljskog astronauta prema 'meduzi' – dvosmislenost koja će samo nekoliko trenutaka kasnije, kada 'meduza' bude upotrebila svoje 'tajno oružje', ponovo biti razrešena za dogledno vreme u korist snažne plime antropomorfističkog straha, ali i koja će, u dalekoj perspektivi, učiniti Hauarda Falkona sposobnijim za čin kontakta sa heterogenim bićima, za koji on, obrvavan prenaglašenim protivurečnostima svog ugroženog antropomorfnog statusa, prilikom prve misije na Jupiter još nije bio zreo.

Spektakularni protivnapad 'meduze', koji je zauvek rasterao 'mante' sa poprišta zbivanja, otkrio je još jednu značajnu pojedinost o ovom neobičnom stvorenju. Pokazalo se, naime, da 'čudovišna vreća gasa' raspolaže izvesnim organom koji ima ulogu svojevrsne radio‑antene. Pojava mogućnosti da 'meduza' poseduje radio‑čulo izaziva dva osobena tipa reakcija: fenomenski i noumenski.

Razmišljanje doktora Brenera o ovom neobičnom organu ne izlazi iz okvira neposredne, spoljnje funkcionalnosti radio‑antene u sklopu posebne biofizičke sredine Jupiterove atmosfere. Pošavši od pretpostavke da čula nastaju u zavisnosti od preovlađujućih fizičko‑hemijskih podsticaja datog sveta, egzobiolog razložno zaključuje da nije nimalo čudno to što se radio‑organ nije razvio ni kod jednog zemaljskog organizma, budući da bi bio suvišan u biofizičkim uslovima naše planete. Radio‑energije na Jupiteru ima, međutim, u izobilju, ona tu predstavlja veoma važna činilac fizičke sredine, tako da eventualna evolucija verovatno ne bi mogla da je jednostavno prenebregne.

Posmatrano iz ovog ugla, 'meduzino' radio‑čulo nije ništa nestvarnije od ljudskog oka, koje predstavlja odgovor zemaljske evolucije na preovlađujuću količinu svetlosnog zračenja, osobenu za treću planetu Sunčevog sistema. Zaključak koji doktor Brener izvlači iz ove činjenice ne prekoračuje granice nivoa fenomena (baš kao ni sama koncepcijska osobina koju Klark, u svojstvu 'sveznajućeg pripovedača', pripisuje 'meduzi'): 'Sve dok nisam došao ovde (...) bio bih se zakleo da sve što može da načini kratkotalasni antenski sistem mora biti inteligentno. Sada više nisam siguran.'

Drugim rečima, jedna fenomenska osobina, koja bi u okvirima čovekovog sveta nesumnjivo ukazivala na veštačko, artefaktsko poreklo, odnosno ukazivala na postojanje inteligencije, uopšte ne mora da bude iste prirode i u nekoj korenito drugačijoj sredini, gde se javljaju uslovi da se ona razvije i prirodnim putem.

Uzdržanost egzobiologa da prisustvo radio‑anete protumači kao pouzdan znak da je 'meduza' inteligentna (uzdržanost koja predstavlja određen napredak u odnosu na ranije pomenuto načelno antropocentričko stanoviše doktora Brenera) odgovara izbegavanju da se na osnovu podataka iz ravni fenomena po pravolinijskoj analogiji donese sud na nivou noumena, koji bi u ovom slučaju imao antropošovinističke osobenosti.

Ma koliko, međutim, ovakav stav u prvi mah izgledao na mestu, on ipak ima jedan ozbiljan nedostatak: polje njegovog važenja prilično je ograničeno. Zadržavanje na nivou fenomena prilikom razmatranja heterogenih bića u okolnostima susreta može da bude dovoljno samo do onog trenutka kada situacija stvori mogućnost za eventualno stupanje u kontakt.

Kako ovaj čin već po definiciji pretpostavlja postojanje svesnog statusa, a svesni status u potpunosti predstavlja noumensku osobinu, budući da izražava nešto što se – kao što smo videli na primeru zaključivanja doktora Brenera – ne može saznati prostim opažanjem heterogenog stvorenja u ravni fenomena, jasno je da se u tom slučaju prelaženje na nivo noumena pokazuje nužno. Razume se, ova nužnost nipošto još ne jemči da je tako nešto i moguće.

Svi dosadašnji pokušaji Hauarda Falkona u tom pravcu pretrpeli su neuspeh. Za razliku od doktora Brenera, koji ne izlazi izvan nivoa fenomena ili ostaje uzdržan, pilot letelice 'Kon‑Tiki' u više navrata se upušta u zaključivanje u ravni noumena, ali svaki put ga u tome osujećuje delovanje antropomorfističkog mehanizma.

No, ovo zaključivanje i dalje se ne javlja u okolnostima koje bi eventualno otvarale mogućnost stupanja u kontakt, odnosno ni po čemu se pouzdano ne može zaključiti da je 'meduza' svesna prisustva zemaljskog astronauta, što uslovljava da pomenuti mehanizam bitno ne utiče na neposredna delanja Hauarda Falkona. Tako, na primer, Falkonova pretpostavka da 'meduza' koristi svoje radio‑čulo za praćenje razgovora između kontrole misije i kapsule 'Kon‑Tiki', odnosno nagoveštaj da je ona visoko inteligentno biće (zaključak koji je dijametralno suprotan egzobiologovom), ostaje bez odjeka na planu neposrednog delanja.

Doduše, do izvesne promene ipak dolazi, budući da je i ovako posredno nagoveštena mogućnost susreta sa inteligentnim stvorenjem bila dovoljna zapovedniku misije da iz predostrožnosti naloži Falkonu upravljanje prema posebnim odredbama za prvi kontakt. Ove odredbe sačinjavale su svojevrstan pravilnik nazvan 'Vrhovno uputstvo', koji je nastao uglavnom na temelju čovekovih iskustava na Zemlji. Nažalost, kako će to brzo uvideti pilot kapsule 'Kon‑Tiki', taj pravilnik imao je jedan suštinski nedostatak upravo zbog jednostranosti ljudskog iskustva u okvirima naše planete.

Osnovno načelo na kome su utemeljene odredbe 'Vrhovnog uputstva' počivalo je na pretpostavci o čoveku kao o jedinom tipu sudeonika u činu uspostavljanja kontakta. 'Prvi put u istoriji kosmičkih letova možda će morati da budu primenjena pravila koja su postavljena posle punog stoleća rasprava. Čovek je – svi su se nadali – naučio nešto iz grešaka na Zemlji. Ne samo moralni obziri nego i vlastiti interes nalagali su da te greške ne ponovi i među planetama. Moglo je imati katastrofalne posledice ukoliko bi se prema nadmoćnim inteligentnim bićima postupalo kao što su američki naseljenici postupali prema Indijancima ili kao što su gotovo svi ostali postupali prema Afrikancima.'

Ne izlazeći iz područja zemaljskog iskustva, u okviru koga je čovek imao prilike da se sretne isključivo sa homogenim rasama, različitim jedino u pogledu beznačajnih morfoloških obeležja i stepena civilizovanosti, sastavljači 'Vrhovnog uputstva' jednostavno su ostali slepi za mogućnost susreta sa suštinski heterogenim entitetima, koji načelno mogu da nemaju nijedan zajednički noumenski imenitelj sa ljudskom rasom, a ponajmanje one etičke prirode. Iz ove klasične antropomorfističke protivurečnosti proizišli su svi ostali nedostaci odredaba pravilnika o kome je reč.

Nepotpunosti i ograničenosti ovih odredaba naročito dolaze do izražaja kada treba odrediti način i obim neposrednog delanja u trenutku stupanja u izvestan oblik kontakta. Već prvi član 'Vrhovnog uputstva' sadrži u ovom pogledu jednu nimalo bezazlenu neodređenost koja će posebno dobiti na težini prilikom Falkonovog odlučivanja kako da reaguje na izvesne akcije 'meduze' koje su mogle, ali i nisu morale da budu protumačene kao inicijativa za stupanje u kontakt.

Ta prva odredba glasi: 'Drži se na udaljenosti. Ne pokušavaj da se približiš, niti da stupaš u vezu, sve dok oni ne budu imali dovoljno vremena da te prouče.' Dok se prvi deo ovog uputstva u potpunosti poklapa sa stavom koji će Hauard Falkon – iz sasvim drugačijih pobuda – zauzeti prema eventualnom stupanju u kontakt sa 'meduzom', drugi izaziva ozbiljne nedoumice.

'Šta se podrazumevalo pod dovoljno vremena niko još nije uspeo da ustanovi. To se prepuštalo odluci čoveka na licu mesta.' Nažalost, kada je posredi 'meduza', Falkonove odluke ove vrste odavno su izgubile svojstvo nepristrasne objektivnosti pod razornim delovanjem antropomorfističkih činilaca, što ih je učinilo nepodobnim za neku odgovorniju arbitrarnost.

Pa ipak, pre no što se zemaljski astronaut našao u prilici da neposredno proveri valjanost odredbi 'Vrhovnog uputstva', po drugi put dolazi do prigušivanja antropomorfističkog mehanizma. Na početku poslednjeg čina drame na Jupiteru pilotu letelice 'Kon‑Tiki' iznenada se javlja paradoksalno saznanje da se on, koji fizički više nije čovek, obreo u situaciji da bude 'prvi ambasador ljudske rase'.

Međutim, mogućnost uzimanja maha ovog naizgled protivurečnog osećanja, koje se – kao i prethodno – javlja kao odraz jedne prikrivene, šire protivurečnosti Falkonovog dvostrukog identiteta i koje bi nesumnjivo imalo za posledicu promenu stava prema 'meduzi', Klark ovoga puta još brže predupređuje, usredsređujući opet pažnju svog junaka na ubojito oružje kojim raspolaže 'čudovišna vreća gasa'. Povod za razmišljanje u ovom pravcu pružile su posebne atmosferske prilike na Jupiteru, koje su kapsulu 'Kon‑Tiki' dovodile u sve veću blizinu jedne od 'meduza'. Premda je pretpostavljao da je domet njenog odbrambenog mehanizma prilično ograničen, Falkon nipošto nije želeo da se lično upušta u neposredno proveravanje.

Ono, međutim, što je u ovom trenutku važnije od ponovne plime antropomorfističkog straha, čiji su koreni već sasvim izvesni, jeste činjenica da zemaljski astronaut prvi put pomišlja na mogućnost neposrednog delanja u odnosu na 'meduzu'. 'Vetar koji je neprekidno nosio Kon‑Tiki oko levka velikog kovitlaca sada ga je doveo na udaljenost od dvanaest milja od stvorenja. Ako se primakne na manje od šest milja, preduzeće korake da se udalji.'

Ovaj nagoveštaj Falkonovog načelnog izbegavanja svakog neposrednijeg približavanja 'meduzi', odnosno njegova spremnost na delanje kojim bi se takva mogućnost predupredila još u zametku, ima posebno mesto u sklopu događaja koji su ubrzo usledili i u kojima je zemaljski astronaut doneo čitav niz složenih odluka, zanimljivih i indikativnih u okviru naših razmatranja.

Zbivanja opisana u poglavlju 'Vrhovno uputstvo' razlikuju se od ostalih koja smo do sada razmatrali po tome što u njima prvi put ima izvesnih pokazatelja o tome da se kod oba sudeonika susreta javlja svest o međusobnom postojanju. Sve do iznenadnog pojavljivanja jedne od 'čudovišnih vreća gasa' neposredno iznad kapsule 'Kon‑Tiki' samo je čovek pouzdano bio svestan susreta sa heterogenim bićima u Jupiterovoj atmosferi. 'Mante' i udaljenije 'meduze' u najmanju ruku ničim nisu pokazivale da su uopše primetile sićušnu zemaljsku letelicu. Nažalost, postoje veoma oskudni podaci o okolnostima koje su dovele do toga da jedna 'meduza' ipak 'uoči' tuđina u svom svetu.

Za ovu priliku Klark na prečac uvodi jedan konstrukcioni nedostatak kapsule 'Kon‑Tiki', čiji je veliki posrebren balon onemogućio da se bilo radarom, bilo optičkim putem ostvari uvid u prostor iznad letelice. Zahvaljujući ovoj nepovoljnoj tehničkoj okolnosti – o kojoj, međutim, ranije nije bilo ni pomena (ali ni razloga da se pominje) – stvoreni su uslovi da se Hauard Falkon i neobičan žitelj terasastih oblaka nađu u neposrednoj blizini, koja je odlučujeće doprinela da 'meduza' počne da 'reaguje' na prisustvo zemaljskog astronauta.

U stvari, izuzev puke slučajnosti, engleskom piscu nije stajala na raspolaganju nijedna druga mogućnost: do ovog približenja nije moglo da dođe na Falkonovu inicijativu, budući da bi se tako nešto ozbiljno kosilo sa bitnim crtama njegovog psihičkog portreta, koje su već sasvim određeno oslikane.

Sa druge strane, da je inicijativu prepustio 'meduzi', Klark bi se značajno ogrešio o koherencionu logiku svoje novele, budući da bi na taj način – u svojstvu 'sveznajućeg pripovedača' koji vrši zamišljanje i predočavanje svojih junaka – duboko zakoračio u ravan noumena neobičnog žitelja Jupiterove atmosfere i time bitno ugrozio osnovnu pretpostavku neparaboličkog tipa kazivanja u okviru motiva o 'prvom kontaktu'.

Svi potonji događaji uslediće, doduše, kao ishod određenih 'akcija' koje bude preduzimala 'meduza', ali neće biti nikakve osnove da se nešto podrobnije i pouzdanije zaključi o njihovoj pravoj prirodi. Pa ipak, bez obzira na ovu neizvesnost, postoje dve značajne okolnosti koje su nagnale Hauarda Falkona da na određen način uzvrati na svojevrsnu 'inicijativu' 'čudoviše vreće gasa', iako su se takvim reakcijama oštro protivile odredbe 'Vrhovnog uputstva'.

Pre svega, u trenutku neposrednog susreta antropomorfistički strah zemaljskog astronauta od gubitka ljudskog identiteta ponovo je bio podstaknut posebnim okolnostima koje su prethodile pojavljivanju neobičnog žitelja Jupitera iznad kapsule 'Kon‑Tiki'. Pre no što je, naime, otkrio prisustvo 'meduze' u svojoj blizini, zemaljski astronaut suočio se sa jednim posrednim dramatičnim nagoveštajem njene pojave, za koji u prvi mah nije uspeo da pronađe nikakvi objašnjenje. Džinovska 'ovalna masa' koja se nadvila nad Falkonovu letelicu uslovila je da u njenoj okolini iznenada zavlada mrak, iako je do zalaska Sunca na Jupiteru preostalo još nekoliko časova.

Ova nimalo prijatna optička zagonetka dobila je ubrzo potporu i na akustičkom planu. Negde iz neposredne blizine – a ne više preko radio‑veze – bez ikakvog upozorenja ili najave do Falkona počinje da dopire utvarni, kakofonični krešendo 'meduzinih' urlika, od čega je 'cela kapsula stala da vibrira kao grašak u talambasu'. Ova postupna napetost konačno odstranjuje i poslednje primese dvosmislenosti Falkonovog stava prema 'čudovišnoj vreći gasa', ostavljajući prostora samo za preuveličan antropomorfistički strah.

Druga važna okolnost koja će imati uticaja na pravac Falkonovog delanja, a koja se može dovesti u vezi sa emocionalnim stanjem pilota kapsule 'Kon‑Tiki' prema neobičnom žitelju Jupiterove atmosfere, jeste neodređenost same 'meduzine' inicijative, koja će u načelu dozvoliti najprotivurečenija tumačenja.

Proces koji bismo uslovno mogli označiti kao 'pokušaj stupanja u kontakt' između 'meduze', kao 'inicijatora' i Hauarda Falkona, kao onoga ko uzvraća na tu 'inicijativu' tekao je u četiri zasebne faze, čiji je zajednički imenitelj istovetan karakter akcije 'čudovišne vreće gasa': ona, naime, preduzima svojevrsno 'približenje', u kome zemaljski astronaut vidi pouzdan znak da je 'meduza' svesna njegovog postojanja. Prva faza počinje onog trenutka kada se svuda oko kapsule 'Kon‑Tiki' najednom spusti mreža debelih pipaka kao poslednji akord rastuće napetosti, započete iznenadnim pomračenjem.

Kako bi uzvratio na ovu inicijativu 'meduze', zemaljski astronaut našao se u prilici da bira između dva načelna modela reagovanja: noumenskog i fenomenskog. Prvi model određuje uzvraćanje čoveka na osnovu izvesnog tumačenja akcije heterogenog bića – tumačenja koje ima za implicitnu pretpostavku mogućnost noumenskog saznavanja 'meduze'.

Drugi model ne ide za dokučivanjem smisla akcije heterogenog entiteta, pa dakle ne određuje ni pravac čovekovog uzvraćanja, već se ograničava samo na utvrđenje onoga što ne treba činiti. Ovo, međutim, nije stoga što se taj smisao eventualno već apriori ne bi mogao dokučiti, nego zato što uključuje u sebe premnogo nepozntih da bi bio pogodan za utvrđenje neposrednog delanja. Problem saznavanja heterogenog bića na nivou noumena ovde se uopšte ne postavlja. Očigledno je da noumenskom modelu odgovara ono stanje svesti zemaljskog astronauta u kome preovlađuje antropomorfistički strah od gubljenja ljudskog identiteta, dok je fenomenski model oličen u 'Vrhovnom uputstvu'.

Iako su Falkonu, međutim, neposredno pred akciju stajala na raspolaganju oba ova modela, on se u prvom trenutku ne opredeljuje za izbor koji bi počivao na izvesnoj razumnoj eliminaciji, već se nagonski opredeljuje za onu mogućnost koja je do tada znatno preovlađivala u njegovoj svesti i koja je, za razliku od druge, predviđala određeno uzvraćanje.

Odlučivši da munjevito povuče ručicu balona i da tako bez premišljanja umakne zagrljaju 'meduzinih' pipaka, zemaljski astronaut naprosto podleže dejstvu ponovo potenciranog antropomorfističkog straha. Iz perspektive ovog staha akcija 'meduze' mogla je da bude protumačena jedino u agresivnom smislu i na nju se moglo uzvratiti samo hitrim uzmicanjem.

I potonji događaji na Jupiteru ostaće sasvim u okviru noumenskog modela reagovanja zemaljskog astronauta na 'inicijativu' 'čudovišne vreće gasa', što će usloviti da i njihov ishod bude istovetan kao u prvom slučaju. Pa ipak, iako će uvek uzvraćati uzmicanjem na 'približenje' meduze, Falkon će u dva navrata ipak doći u priliku da reaguje i iz ugla fenomenskog modela.

Prva ovakva prilika javlja se u drugoj fazi 'pokušaja stupanja u kontakt'. Na Falkonovo bekstvo 'meduza' je 'uzvratila' daljim primicanjem, ali se onda izneneda zaustavila na udaljenosti od nepune milje iznad njega. Tek ovo potpuno obustavljanje aktivnosti 'čudovišne vreće gasa' dozvolilo je zemaljskom astronautu da iziđe iz čaure antropomorfističkog straha i da inicijativu 'meduze' sagleda i iz drugog ugla.

Razmišljanje o uzrocima koji su nagnali bizarnog žitelja Jupiterove atmosfere da se zadrži na izvesnoj razdaljini obuhvata oba modela koja su Falkonu stajala na raspolaganju prilikom pokušaja saznavanja neobičnog žitelja terasastih oblaka: noumenski i fenomenski. 'Možda je odlučila da se obazrivo približi ovom neobičnom uljezu; ili je možda i za nju ovaj dublji sloj bio nelagodno vreo.'

U prvom slučaju, 'meduzino' delanja tumači se iz perspektive noumena, na šta nedvosmisleno ukazuju reči 'odlučila' i 'obazrivo'. Drugi, fenomenski model nema pretenzije da prodre do ravni mogućih unutarnjih pobuda za 'meduzino' delanje, već se ograničava samo na određenje spoljnjih, fizičkih uzročnika koji su mogli da imaju uticaja na datu akciju. Iako je ovaj stav neizgled bitno pouzdaniji od prethodnog, veoma je simptomatično to da se on javlja samo u trenucima odsustva 'meduzine' inicijative za 'stupanje u kontakt'.

Razlog ovako ograničenog polja dejstva najbolje predočava asocijacija zemaljskog astronauta, koju izaziva ponovno upozoravanje doktora Brenera na odredbe 'Vrhovnog uputstva', koje nalažu uzdržavanje od gotovo svakog delanja. Hauardu Falkonu pada tog časa na pamet jedan razgovor koji se vodio na televiziji između stručnjaka za kosmičko pravo i nekog astronauta: 'Pošto je pomno pretreseno sve što proishodi iz Vrhovnog uputstva, astronaut je sa nevericom upitao: “Znači li to da ako nema alternative, ja moram da ostanem da mirno sedim i čekam da budem pojeden?” Pravnik se nije čak ni osmehuo kada je uzvratio: “Izvrsno ste shvatili stvar.”'

Nedostatak fenomenskog modela određenja prema heterogenim entitetima prilikom prvog kontakta konačno dobija ovde jasan vid. Budući da se ograničava na davanje uputstava isključivo za ono što ne treba raditi, a sama priroda prvog kontakta je takva da pretpostavlja nužnost izvesnog delanja, odnosno bar uzvraćanje na inicijativu drugog sudeonika, očigledno je da određenje na nivou fenomena nije dovoljno za ovaj čin.

Njegova vrednost ostaje na snazi sve dok se ne pojavi potreba neposrednog delanja, za šta ono nije u stanju da pruži bilo kakav plan (u čemu se formalno, premda ne i suštinski, razlikuje od noumenskog modela koji, doduše, predlaže izvestan plan, ali njegova valjanost ostaje potpuno u senci izobličujućeg dejstva činioca antropomorfizma).

Konačno odustajanje od pokušaja da se uzvrati iz ugla fenomenskog modela usledilo je odmah u trećoj fazi, kada 'meduza' ponovo kreće u akciju. Ovoga puta njena inicijativa kao da ima najizrazitiji karakter 'pokušaja stupanja u kontakt', ali antropomorfistička utvara straha u Hauardu Falkonu odavno je već apriori pripisala agresivno svojstvo svim 'približujućim' koracima suprotne strane.

Tome najbolje u prilog ide asocijacija koja se u svesti zemaljskog astronauta vezuje za neočekivano izduživanje i spuštanje jednog od 'meduzinih' pipaka prema kapsuli 'Kon‑Tiki'. 'Kao dečak jednom je video levak tornada kako se spušta iz olujnog oblaka povrh ravnica Kanzasa. Stvar koja se sada spuštala ka njemu živo ga je podsetila na tu crnu, izvijenu zmiju na nebu.'

Ma šta uistinu predstavljao, ovaj korak 'čudovišne vreće gasa' ima za zemaljskog astronauta samo jedno značenje: napad na njegov antropomorfni identitet, koji se neposredno ispoljava kroz fiktivni pokušaj 'meduze' da 'pojede' kapsulu 'Kon‑Tiki'. Shodno tom pretećem značenju, Falkon određuje prirodu svog uzvraćanja: preostaje mu smo da 'zaplaši' bizarnog žitelja Jupitera, kako bi dobio vremena za uzmicanje.

No, s obzirom na okolnost da to uzmicanje ovoga puta mora da bude i konačno, zemaljski astronaut na trenutak okleva, čekajući na mišljenje doktora Brenera. I sada sledi ključni momenta koji najzad i praktično potvrđuje neprimerenost 'Vrhovnog uputstva' svrsi kojoj je namenjen. Egzobiolog koji i pre i za vreme 'meduzine' inicijative ostaje strogo dosledan fenomenskom modelu uzvraćanja, osobenom za ovaj pravilnik, kada se prvi put nađe u prilici ne više da odlučuje šta ne treba činiti, već da predloži neki neposredan plan delanja, nema šta da kaže na Falkonovu odluku o konačnom povlačenju, iako se ona i te kako protivi odredbama 'Vrhovnog uputstva'.

Pošto je odluka o uzmicanju neopozivo doneta, time kao da je i okončana drama na Jupiteru. Antropomorfistička utvara straha u Hauardu Falkonu onemogućila mu je da na bilo koji drugi način izuzev povlačenjem uzvrati na inicijativu 'meduze'. I odista, zemaljski astronaut odmah stavlja u pogon motore, koji će kapsulu 'Kon‑Tiki' konačno izvesti iz atmosfere džinovske planete. Ali Klark hotimice ne dopušta da do ovog odlaska dođe istog časa, već ponovo pribegava svojevrsnoj 'spoljnjoj intervenciji'.

Ispostavlja se, naime, da od trenutka uključenja motora do poletanja kapsule mora da protekne čitavih pet minuta – vreme koje je engleskom piscu preko bilo potrebno iz dva razloga: prvo, da bi omogućio četvrtu fazu 'pokušaja stupanja u kontakt', u kojoj dolazi do najvećeg približenja nivou noumena u koncepciji heterogenog entiteta iz Jupiterovih terasastih oblaka; drugo, da bi stvorio uslove za konačno rasterećenje glavnog junaka od bremena antropomorfizma (rasterećenje, međutim, koje u datim okolnostima neće moći da ima nikakvog odraza na planu neposrednog delanja), bez čega bi ostala neobrazložena završna prevaga kiborškog identiteta u njegovom dvosmislenom biću, do čega će doći u poslednjem poglavlju koje se odigrava ponovo na Zemlji.

U tom kratkom razmaku pre no što su motori na kapsuli 'Kon‑Tiki' najzad proradili punom snagom dolazi u dva maha do prvog 'fizičkog dodira' između zemaljskog astronauta i neobičnog žitelja Jupitera. U prvom slučaju, 'meduzin' pipak 'vrlo blago je zanjihao Kon‑Tiki', a ubrzo potom 'jedna velika, teška ruka potapšala je balon'.

U oba navrata Klark je hotimice prikazao prirodu akcije 'čudovišne vreće gasa' iz ugla ljudskog sudeonika dela, kako bi izbegao opasnost da posegne u ravan noumena heterogenog entiteta iz perspektive 'sveznajućeg pripovedača'. Izrazi 'veoma blago' i 'velika, teška ruka potapšala je' imaju relativno značenje samo za Hauarda Falkona, a ne i za 'meduzu'. Na taj način nivo noumena neobičnog žitelja terasastih oblaka ostaje neugrožen, pa ipak engleskom autoru polazi za rukom da najtačnije do sada odredi prirodu 'meduzine' inicijative, što je bilo neophodno da bi se u pilotu kapsule 'Kon‑Tiki' izazvala određena reakcija.

U prvi mah Hauard Falkon je, doduše, pokušao da ne obrati pažnju na prisustvo 'meduzinog' pipka, ali kada u drugom navratu njeno neagresivno 'tapšanje' po balonu postane sasvim izvesno, zemaljski astronaut više nema kud i prvi put otvoreno dopušta mogućnost da bizarno stvorenje iz Jupiterove atmosfere nema prema njemu neprijateljski stav: 'Razume se, Brener bi savršeno mogao da bude u pravu. Možda je ona stvarno pokušavala da pokaže prijateljska osećanja.'

I sada sledi ključni momenat cele novele. Razmišljajući kako da uzvrati na ovu akciju 'meduze' u kojoj najzad – neopterećen više antropomorfističkim strahom upravo zbog veoma kratkog vremena koje mu je još preostalo da provede u njenoj blizini – vidi nesumnjiva obeležja svojevrsne želje za prijateljskim kontaktom, Hauard Falkon najednom dospeva u ćorsokak, budući da mu postaje jasno kako sve što čak i u ovom slučaju može da preduzme ostaje krajnje neprikladno i opterećeno antropomorfističkim ograničenjima, premda drugačije vrste nego onda kada je posredi bilo dejstvovanje negativnog emocionalnog stava.

'Možda bi trebalo da pokuša da razgovara sa njom preko radija. Šta da joj kaže: “Lepa mačkice”, “Lezi Fido!”, ili “Vodite me do svog vođe!”?'

Nedvosmislena ironičnost kojom je iskazana druga rečenica otkriva istovremeno dve značajne stvari. Sa jedne strane, pilot kapsule 'Kon‑Tiki' uviđe da alternativa uzvraćanja koju mu nudi lokalno zemaljsko iskustvo za susret sa heterogenim entitetom – mogućnost, naime, izbora između podređenog ('Lezi, Fido!') i nadređenog ili u najmanju ruku ravnopravnog ('Vodite me do svog vođe!') statusa stranog bića – postaje sasvim bespredmetna u kosmičkim razmerama, budući da se u tim okvirima 'heterogenost' shvata naivno antropomorfistički kao puka razlika u stepenu jednog homogenog razvoja, pri čemu se sasvim previđaju moguće suštinske i nepremostive razlike između stvarno raznorodnih bića.

Sa druge strane, upravo ovo uviđanje nemogućnosti uspostavljanja bilo kakvog kontakta, čak i onda kada je odstranjen antropomorfistički strah od gubljenja ljudskog identiteta, odnosi konačnu prevagu u procesu preobražavanja Hauarda Falkona. Njegovo potonje uzmicanje od 'meduze', iako je započeto nešto ranije i pod drugačijim okolnostima, nema više – kao u svim prethodnim slučajevima – za pretpostavku strah od 'čudovišne vreće gasa', već svest o nemogućnosti da se uspostavi kontakt sve dok u njemu bude antropomorfističkih primesa.

Jedino se u toj svetlosti može dokučiti pravo značenje rečenice koju Hauard Falkon izgovara na samom kraju poglavlja 'Vrhovno uputstvo', onda kada je atmosfera najveće planete Sunčevog sistema, sa svim svojim 'pretnjama' i 'obećanjima', već duboko pod njim: 'Neki drugi put.'

To 'neki drugi put' pretpostavlja jednog drugog, novog Hauarda Falkona, neopterećenog više antropomorfističkim protivurečnostima, koji je najzad dosegao svoj novi, kiborški identitet i postao rasterećen od nedostataka koji stoje na putu ljudskoj rasi da uspostavi kontakt sa mogućim heterogenim entitetima.

Klark, doduše, ne daje mnogo podataka o tome u čemu se sastoje preimućstva kiborga nad čovekom kada je posredi pokušaj uspostavljanja kontakta sa raznorodnim kosmičkim stvorenjima, izuzev opšte odrednice da on ne bi bio opterećen antropomorfističkim protivurečnostima. Uostalom, tako nešto takođe je izlazilo izvan domašaja piščeve pozvanosti u okviru neparaboličkog tipa kazivanja, budući da bi upuštanje u bliže određenje novog identiteta Hauarda Falkona bilo podjednako opasno po koherenciju dela kao i pokušaj noumenskog zamišljanja i predočenja neobičnog žitelja Jupiterove atmosfere.

Iz čovekovog ugla posmatranja (dakle, za ljudske sudeonike dela i za 'sveznajućeg pripovedača') kiborg gotovo da nije ništa manje heterogen entitet od 'meduze', što znači da je Klark morao strogo da vodi računa o tome do koje je mere smeo da se približi njegovom noumenu. U slučaju kiborga, doduše, engleski autor nije imao potrebu za 'spoljnjim intervencijama' kao kod 'čudovišne vreće gasa' zato što je osnovna sižejna linija novele mogla da bude razvijena do kraja bez ikakvog približenja noumenu novog identiteta Hauarda Falkona. Središnje značenje dela bilo je konačno uobličeno onog trenutka kada je pilotu kapsule 'Kon‑Tiki' na samom kraju misije na Jupiter najzad postalo jasno da je svaki pokušaj stupanja u kontakt sa 'meduzom' unapred osuđen na neuspeh sve dok se on sasvim ne preobrazi i tako oslobodi antropomorfističkih stega.

[maj 2001]

<<  Čas istorije     vrh    Zaključak >>