Dr Zoran Živković

Motiv prvog kontakta u SF delima
Artura Klarka

SADRŽAJ  
Uvod
Izveštaj o planeti tri
Krstaški pohod
Čas istorije
Susret sa meduzom
Zaključak

Zoran Živković          Motiv prvog kontakta u SF delima Artura Klarka

ZAKLJUČAK

Razmatranje novele 'Susret sa Meduzom' omogućilo nam je da dođemo do krajnjih zaključaka našeg ispitivanja koje je prevashodno bilo usredsređeno na probleme vezane za mogućnosti zamišljanja i predočavanja ne‑ljudskih likova iz ugla posmatranja 'sveznajućeg pripovedača' u onim naučnofantastičnim delima sa motivom 'prvog kontakta' koja se odlikuju neparaboličkim tipom kazivanja.

Videli smo da u noveli koju smo podvrgli ispitivanju već u načelu nije moglo da dođe do ostvarenja kontakta između zemaljskog astronauta i neobičnog žitelja Jupiterove atmosfere – i to iz dva razloga.

Sa jedne strane, ovaj događaj nije mogao da usledi na inicijativu Hauarda Falkona, budući da bi tako nešto ozbiljno ugrozilo koherentnost psihičkog portreta pilota kapsule 'Kon‑Tiki', odnosno celog dela. Sa druge strane, koherencija ostvarenja o kome je reč takođe bi ozbiljno bila dovedena u pitanje da je do kontakta došlo na eventualnu inicijativu 'meduze', budući da bi u tom slučaju engleski pisac u svojstvu 'sveznajućeg pripovedača' neizbežno morao da zakorači u ravan pobuda, odnosno noumena heterogenog entiteta, te bi tako prekršio temeljno pravilo neparaboličkog tipa pripovedanja.

No, iako nije bilo kontakta, Klarku je ipak pošlo za rukom da, kao 'sveznajući pripovedač', ostvari određen stepen približenja onome što smo označili kao nivo noumena u zamišljanju i predočavanju ne‑ljudskog lika. Ovo je u prvom redu bilo moguće stoga što je engleski pisac u pripovedačkom postupku pribegao određenom tipu zahvata koje smo nazvali 'spoljnje intervencije'. Ove 'spoljnje intervencije' predstavljale su svojevrsna podešavanja na rubu verovatnosti i one se u noveli o kojoj je reč koriste na pet osobenih mesta.

U prva dva slučaja Klark još u začetku guši kratkotrajan i maglovit pozitivan emocionalni stav pilota kapsule 'Kon‑Tiki' prema 'čudovišnoj vreći gasa' – stav koji bi u krajnjoj liniji neizbežno doveo do kontakta – na taj način što naglo uvodi preokretne situacije. Prvi put posredi je neočekivano agresivno uzvraćanje 'meduze' na 'napad' 'manti', čime se u Falkonu snažno aktivira mehanizam antropomorfističkog straha. Drugi put slično emocionalno kolebanje u svesti zemaljskog astronauta prema 'meduzi' razrešava se u korist onog stava koji se načelno protivi svakom uspostavljanju kontakta iznenadnim pojavljivanjem jednog od džinovskih žitelja terasastih oblaka neposredno iznad kapsule 'Kon‑Tiki'.

Upravo način na koji je došlo do ovog približenja 'meduze' i Hauarda Falkona predstavlja treće mesto na kome je Klarkova 'spoljnja intervencija' spasila koherentnost novele. Kao što smo videli, engleski pisac za ovu svrhu uvodi jedan konstrukcioni nedostatak kapsule 'Kon‑Tiki' sa očiglednom namerom da pokaže kako se pomenuto približenje odigralo sasvim slučajno – budući da je, po logici stvari, jedino tako i bilo moguće.

Naredni, četvrti pokušaj u ovom pravcu bilo je prepuštanje svojevrsne 'inicijative' 'meduzi' u četiri faze 'pokušaja stupanja u kontakt'. Iako su ove akcije 'čudovišne vreće gasa' zamišljene tako da ničim ne nagoveštavaju eventulno posezanje u ravan noumena neobičnog žitelja Jupitera od strane 'sveznajućeg pripovedača', one ipak poseduju izvesna svojstva na osnovu kojih zemaljski astronaut donosi neopozivu odluku o uzmicanju, uslovljenu snažnom plimom antropomorfističkog straha.

Upravo je nužnost ovakve reakcije Hauarda Falkona bila za Klarka pouzdano jemstvo da prepuštanje 'inicijative' 'meduzi' neće imati za posledicu kontakt, koji bi ozbiljno doveo u opasnost koherenciju dela. U stvari, Klark je psihički portret junaka svoje novele od početka sazdavao tako da bude saobrazan ovoj ulozi.

Ispitujući do koje se mere može, iz perspektive 'sveznajućeg pripovedača', približiti noumenu jednog ne‑ljudskog lika, engleski pisac je ustanovio da mu kao drugi sudeonik 'prvog kontakta' ne odgovara junak koji je bez ostatka čovek (odnosno, antropomorfan), budući da onda – kako to ubedljivo pokazuje primer doktora Brenera, koji u ključnom trenutku ostaje bez ikakvog plana za delanje – ne bi bila zajemčena nužnost uzmaka na 'inicijativu' 'meduze', što jedino spasava koherenciju dela. Toj svrsi pogodovao je isključivo svojevrstan prelazni oblik, sa preuveličanim antropomorfističkim osobenostima, ali i nagoveštajima novog, neantropomorfnog statusa.

Osoben polukiborški status Hauarda Falkona predstavljao je, dakle, nužnost koju je nalagao razvoj preovlađujuće, težišne epizode u noveli 'Susret sa Meduzom' – one, naime, koja se zbiva na Jupiteru. Tome u prilog ide, pored znatno obimnijeg pripovedačkog prostora koji joj je posvećen, i činjenica da neka osobena mesta iz epizode na Zemlji dobijaju ključ za razumevanje tek u svetlosti zbivanja koja su se odigrala na najvećoj planeti Sunčevog sistema.

Najbolji primer u tom smislu jeste upravo središnji simbol – simbol 'meduze' – koji postaje funkcionalan takođe na samom rubu verovatnosti, odnosno onda kada se ispostavlja da je Klarku bio potreban ne samo polukiborg nego i takav polukiborg u čijoj će svesti moći da bude uspostavljen negativan simbolski most između složenog trenutka prelaza iz ljudskog u kiborški identitet i neke od fenomenskih, ispoljivih osobina heterogenog entiteta (oblik).

Naročito psihičko ustrojstvo glavnog junaka takođe dolazi do izražaja u petom, poslednjem slučaju autorovih 'spoljnjih intervencija', kada se iz ugla 'sveznajućeg pripovedača' ostvaruje najveće približenje nivou noumena heterogenog sudeonika. Da bi obezbedio priliku za ostvarenje 'najprisnijeg' stepena susreta između zemaljskog astronauta i 'meduze', u okolnostima kada više nema 'opasnosti' od kontakta, budući da je odluka o neopozivom uzimacanju već doneta i stavljena u dejstvo, Klark ponovo poseže u inventar konstrukcionih osobenosti kapsule 'Kon‑Tiki'.

Ovoga puta 'spoljnja intervencija' odnosila se na poseban režim rada motora, kojima je bilo potrebno celih pet minuta da bi proradili punom snagom. Upravo kratkoća ovog intervala, kao i konačno uviđanje Hauarda Falkona da još nije zreo za kontakt, budući da će svako njegovo tumačenje 'meduzinih' 'inicijativa' počivati na antropomorfizovanju sve dok se potpuno ne bude saživeo sa svojim novim, kiborškim identitetom, dopustili su engleskom piscu da ne‑ljudskom junaku svog dela pripiše jednu akciju – 'blago ljuljanje' i 'tapšanje' balona – koja bi u svakom drugom slučaju predstavljala neovlašćeno posezanje 'sveznajućeg pripovedača' u ravan noumena heterogenog entiteta.

Dalje se od toga – bar kako se nama čini – nije ni moglo. Broj 'spoljnjih intervencija' već je i ovde na samom rubu dopustivosti: njihovo ponovno uvođenje, radi eventualnog nastavljanja ispitivanja mogućnosti približenja noumenu heterogenog entiteta samo bi od jedne koherentne i postojane pripovedačke celine stvorilo neubedljivu konstrukciju. Klark je to, nema sumnje, ispravno osetio i nije se upuštao u dalje rastezanje granica verovatnosti.

No, i u okvirima u kojima se zaustavio uspeo je da napiše delo kome, u pogledu noumenskog zamišljanja i predočavanja ne‑ljudskog lika, gotovo da nema premca u svetskoj tradiciji, među neparaboličkim naučnofantastičnim ostvarenjima sa motivom 'prvog kontakta'.

[maj 2001]

<<  Susret sa Meduzom     vrh