|
|
| am@astronomija.co.yu |
Dr Zoran Živković
Motiv prvog kontakta u SF delima
Artura Klarka
SADRŽAJ
Uvod
Izveštaj o planeti tri
Krstaški pohod
Čas istorije
Susret sa Meduzom
Zaključak
Dr Zoran Živković Motiv prvog kontakta u SF delima Artura Klarka
IZVEŠTAJ O PLANETI TRI
U priči 'Izveštaj o planeti tri' javljaju se dve perspektive pripovedanja. Prvu predstavlja pisani dokument nekog marsovskog naučnika, nastao u vreme kada se naša civilizacija nalazila još u povoju i posvećen razmatranju mogućnosti nastanka života na trećoj planeti Sunčevog sistema. Drugu perspektivu određuje prevodilac sa Zemlje svojim komentarima ovog dokumenta, koji je pronađen u ruševinama uništene Marsovske civilizacije.
Iako samo prevodilac poseduje svest o 'susretu' dveju kosmičkih civilizacija, težište priče nalazi se na izlaganju naučnika sa Marsa – izlaganju koje predstavlja upečatljiv primer isključivog genomorfizma, čija se posebnost ogleda u činjenici da se iskazuje upravo sa stanovišta 'zvanične nauke', koja je u ovom slučaju već dostigla nivo ovladavanja tehnikama kosmičkog letenja.
Geofizički podaci o Zemlji, na kojima marsovski naučnik gradi svoje pretpostavke vezane za razmatranje mogućnosti nastanka i razvoja života na trećoj planeti Sunčevog sistema, dobijeni su valjanim astronomskim metodima i sa te strane se ne javljaju nikakve teškoće. Nevolje, međutim, nastaju kada se pristupi tumačenju tih podataka – tumačenju čije su slabe tačke lako uočljive, budući da se temelji na sasvim neodgovarajućim merilima.
Osnovna zabluda ovog tumačenja ogleda se u izboru kriterijuma za utvrđenje postojanja uslova za nastanak života na Zemlji. Marsovski naučnik uslovno je u pravu kada tvrdi da se na trećoj planeti Sunčevog sistema nikada neće razviti život – ali uz jednu značajnu ogradu: ono što on ima na umu pod pojmom 'život' važi isključivo u biofizičkim okvirima Marsa. Pridavati mu neko opštije značenje izvan tih okvira neposredno ukazuje na postojanje izvesnih genocentričkih nedostataka.
Stvar je, naime, u tome što se oblici života osobeni za 'crvenu planetu' odista ne mogu razviti na Zemlji, ali to još nipošto ne mora da znači da ona nije u stanju da iznedri neke druge oblike, čak potpuno suprotne od onih na Marsu. Voda, kiseonik i topla područja oko polutara – ti najjači argumenti marsovskog naučnika – ne samo što nisu onemogućili začetak života na našoj planeti već su upravo oni predstavljali bitan uslov za njegov nastanak i razvoj.
Upravo u okviru ovih poređenja kriterijumi genocentričke prirode u dokumentu nazvanom 'Izveštaj o planeti tri' pretrpeli su potpuni krah: Mars kao meritelj Zemlje, kada su u pitanju uslovi za nastanak života, pokazao se već u načelu nepodesan.
Ono, međutim, što leži u jednom dubljem sloju Klarkove priče i što je čini paradigmatičnom u sklopu naših razmatranja jesu pravi uzroci ove genocentričke zablude. Da li je, jednostavno, posredi intelektualna nesposobnost i nedozrelost da se nadrastu lokalni okviri matičnog sveta, koji se neprilično genocentrički proglašavaju opštim meriteljem celog kosmosa, ili je, eventualno, reč o nečem drugom?
Da na 'omaške' glavnog junaka priče 'Izveštaj o planeti tri' utiču i neki drugi činioci, koji se bez ostatka ne bi mogli svesti na puku intelektualnu ograničenost, svedoče izvesne osobenosti njegovog izlaganja. Već u prvom delu dokumenta, u kome marsovski naučnik navodi samo geofizičke osobenosti naše planete, ostajući pri tom sve vreme u ravni činjenica, ispoljava se svojevrstan aprioran odbojan stav prema pretpostavci o postojanju života na Zemlji. Nepopustljivost se tu, doduše, javlja pretežno u ravni intonacije i načina izlaganja podataka, ali to ne umanjuje njeno dejstvo.
Tako, na primer, kada treba da opiše osobene boje naše planete, naučnik sa Marsa koristi prilično neodređene termine za koje tumač sa Zemlje tvrdi da se alternativno mogu prevesti i kao 'odvratan' i 'zloban'. Čitav dalji niz činjenica – postojanje velikih količina vode na površini Zemlje, debljina atmosfere, prisustvo 'otrovnog i veoma reaktivnog' kiseonika, 'ogromne temperature' na polutaru i 'džinovska' sila teže – izložen je na takav način da neposredno sugeriše predstavu o Zemlji kao o svojevrsnom 'paklu'.
Ironičnost u izlaganju marsovskog naučnika dostiže vrhunac u zahtevu za 'naučnom objektivnošću'. 'Budimo, međutim, bez predrasuda', kaže autor dokumenta 'Izveštaj o planeti tri', 'i spremni da prihvatimo čak i najneverovatnije mogućnosti, sve dok one ne stoje u suprotnosti sa zakonima nauke.'
Ono što je ovde označeno terminom 'zakoni nauke' i što treba da posluži kao valjan kriterijum za dopušten stepen 'bespredrasudnosti' nije ništa drugo do smišljen i proračunat alibi za najniži vid genomorfizma, koji će doći do izražaja kada bude otpočelo razmatranje pretpostavki koje govore o mogućnostima postojanja viših inteligentnih oblika na Zemlji, kao svojevrsnog pandana Marsovcima.
Veoma sračunato nipodaštavanje ovakvih zamisli ogleda se u tome što se one bez izuzetka pripisuju autorima naučnofantastičnih i spekulativnih dela, čiji je vrednosni nivo određen već samom činjenicom da se javljaju kao otvorena protivteža 'zvanične nauke', na koju se obilato i u svakoj prilici poziva marsovski naučnik. Prava priroda genocentričkih zabluda glavnog junaka Klarkove priče postaje izvesna upravo u ovoj ravni. Nije u pitanju nikakva intelektualna ograničenost, već aprioran stav koji ne preza ni od 'previđanja' činjenica samo da bi sačuvao prividnu održivost jedne genocentričke slike sveta.
Ono, međutim, što ostaje donekle nejasno u sklopu ovakvog značenja dela jeste prenaglašena antropomorfizovanost kako marsovskog naučnika, tako i dokumenta 'Izveštaj o planeti tri', odnosno jednog šireg okvira koji ovaj dokument pretpostavlja. Kako izgleda, postoji samo jedan zadovoljavajući odgovor za ovu prividnu neobrazloženost: glavni lik dela o kome je reč predstavlja, zapravo, parabolu za čoveka sa početka kosmičke ere, odnosno genomorfistički karakter dokumenta 'Izveštaj o planeti tri' ima sve odlike isključivog antropomorfizma.
Ova zamena uloga koristila je engleskom piscu u prvom redu zato što se jedino na primeru Zemlje kao strane planete moglo pokazati do kakvih protivurečnosti dolazi kada se lokalni meritelji bezrezervno proglase za opšte. Tek iz ovog ugla, odnosno kada se pođe od pretpostavke da je u priči 'Izveštaj o planeti tri' sve vreme, zapravo, reč o čovekovoj perspektivi, postaje očigledan onaj drugi, skriveniji sistem motivacije za najniži vid antropomorfizma.
Osim nesumnjive intelektualne ograničenosti čoveka, koja mu značajno sužava ugao gledanja, ali koja bar u načelu ne mora da bude nepremostiva prepreka, Klark uvodi još jedan činilac čiji su priroda i delovanje iz osnove drugačiji. U pitanju je čovekova potreba da po svaku cenu odbrani svoj dominirajući položaj u ustrojstvu prirode, koji bi ozbiljno bio ugrožen pojavom nekog novog inteligentnog entiteta.
Ova težnja ispoljava se kroz netrpeljivost i otvoreno prenebregavanje – bez obzira na stepen ogrešenja o činjenice – svega (a naročito heterogenih oblika visoko razumnog života) što bi posredno ili neposredno dovelo u sumnju njegov status jednog inteligentnog bića, status u koji on uglavnom nepokolebljivo veruje i na kome se u najvećoj meri temelji njegov osoben sistem vrednosti. Posredi je, dakle, najisključiviji i najniži oblik antropomorfizma – antropocentrizam.
[maj 2001]