|
|
| am@astronomija.co.yu |
Dr Zoran Živković
Motiv prvog kontakta u SF delima
Artura Klarka
SADRŽAJ
Uvod
Izveštaj o planeti tri
Krstaški pohod
Čas istorije
Susret sa Meduzom
Zaključak
Dr Zoran Živković Motiv prvog kontakta u SF delima Artura Klarka
UVOD
Jedna podrobna morfološka analiza – kakva još nije preduzeta, bar koliko nam je poznato – po svoj prilici bi pokazala da se svekoliki naučnofantastični žanr, i pored svoje prividne motivske raznovrsnosti, može, u krajnjoj liniji, svesti samo na dva osnovna motiva: 'prvi kontakt' i 'utopiju'. Ako, dalje, prihvatimo da ovaj drugi motiv, 'utopija', ne mora nužno nositi SF obeležje, u smislu da svaka utopija istovremeno nije i naučna fantastika (mada se ovako pojednostavljeno izjednačavanje najčešće podrazumeva), odnosno da su prave SF utopije, u stvari, svojevrstan 'socijalni prvi kontakt', onda nam preostaje, zapravo, samo jedan temeljni SF motiv, 'prvi kontakt', koji se ne javlja ni u jednom drugom žanru, te stoga predstavlja differentiu specificu naučne fantastike.
Glavna osobenost motiva 'prvog kontakta' u okviru naučnofantastičnog žanra jeste postojanje dve generički različite vrste sudeonika: ljudskih i ne‑ljudskih. Pojava ne‑ljudskih likova u proznom delu uvodi jednu načelnu nedoumicu od čijeg rešenja zavisi ono što bismo nazvali 'umetnička koherencija' motiva 'prvog kontkta': može li se, naime, iz jedne ljudske, antropomorfne perspektive uopše zamisliti i predočiti nešto što je u suštini ne‑ljudsko, neantropomorfno? (Razume se, stepen različitosti između ljudskih i ne‑ljudskih sudeonika 'prvog kontakta' ne mora da bude apsolutan, ali problem se time menja samo u kvantitativnom, a ne i u kvalitativnom smislu.)
Rečena nedoumica javlja se na dva nivoa, odnosno u okviru dve različite antropomorfne optike koje mogu postojati u jednom proznom SF delu. Jedna je perspektiva ljudskih likova dela, a druga samog autora, odnosno 'sveznajućeg pripovedača'. Iz obe ove perspektive može doći do svojevrsnog antropomorfizovanja ne‑ljudskog sudeonika, ali ta dva antropomorfizovanja neće imati istog odraza na koherenciju motiva 'prvog kontakta'.
Kada se antropomorfizovanje javi na nivou ljudskih likova SF dela, onda ono nema inkoherirajuće dejstvo u ustrojstvu motiva 'prvog kontakta', već služi kao sredstvo umetničkog uobličavanja, u smislu da se ovaj činilac koristi za što bolju motivaciju određenih ljudskih osobina i stanja. Ako, međutim, do antropomorfizovanja dođe iz pespektive 'sveznajućeg pripovedača', onda biva narušena koherencija motiva 'prvog kontakta', budući da ovaj počiva na temeljnoj pretpostavci o heterogenosti (dakle: neantropomorfnosti) ne‑ljudskog sudeonika.
Postoji, međutim, i takvo antropomorfizovanje heterogenog entiteta iz pespektive 'sveznajućeg pripovedača' koje ne ugrožava koherenciju dela. Ono se javlja u onim ostvarenjima koja su u osnovi paraboličkog tipa i u kojima ne‑ljudski lik nema samostalan status, već postoji samo stoga da se posredstvom njega kaže nešto o ljudima što se inače ne bi moglo reći na neki drugi način. Kada, pak, heterogeni entitet ima samostalni status, odnosno kada se njegova uloga ne sastoji u pukom ilustrovanju nečega što je u osnovi ljudsko, onda je reč o neparaboličkom tipu pripovedanja, odnosno tek se u ovom slučaju može govoriti o pravom značenju 'prvog kontakta'.
Celo umeće pisanja SF dela sa motivom 'prvog kontakta' ogleda se upravo u izbegavanju antropomorfističkih stupica što se javljaju pri zamišljanju i predočavanju ne‑ljudskih likova sa samostalnim statusom. I dalje je, razume se, otovoreno pitanje koje su ovde krajnje granice i može li se uopšte književnim sredstvima oslikati jedan uistinu heterogeni entitet.
Jedan od autora koji su najpodrobnije ispitali ovu nedoumicu u svojim SF delima sa motivom 'prvog kontakta' nesumnjivo je Artur Klark. Verovatno najuspešnije ostvarenje engleskog pripovedača u ovom pogledu jeste znamenita novela 'Susret sa Meduzom' i mi ćemo se zato njome posebno pozabaviti. Da bismo, međutim, prethodno pokazali u kojoj je meri Klark bio svestan važnosti predupređivanja antropomorfističkih poteškoća, razmotrićemo najpre neka njegova dela paraboličkog tipa koja su prevashodno usredsređena na razobličavanje osnovnih vidova ispoljavanja ovog činioca u ljudskoj svesti.
S obzirom na prirodu čovekovog odnosa prema heterogenom entitetu, u Klarkovim paraboličkim ostvarenjima sa motivom 'prvog kontakta' mogu se razlikovati tri posebne vrste antropomorfizma: antropocentrizam, antropošovinizam i antropomorfizam u užem smislu.
Za prvu vrstu, antropocentrizam, osoben je čovekov aprioran odbojan stav prema mogućnosti postojanja bilo kakvih drugačijih oblika razumnog života u kosmosu; drugi tip, antropošovinizam, ne poriče ovu mogućnost, ali drži do nadređenog položaja čoveka u odnosu na ne‑ljudsko biće; konačno, u okviru trećeg tipa, antropomorfizma u užem smislu, dozvoljava se mogućnost ne samo postojanja heterogenih entiteta, već i njihove nadređenosti u odnosu na čoveka, ali je svako eventualno poimanje na nivou noumena ovih raznorodnih bića osujećeno urođenim nedostacima antropomorfističke prirode čovekovog saznajnog aparata. Kao primeri za pomenute tipove antropomorfističkih nedostataka veoma su ilustrativne tri priče engleskog pisca: 'Izveštaj o planeti tri' ('Report on Planet Three'), 'Krstaški pohod' ('Crusade') i 'Čas istorije' ('History Lesson').
[maj 2001]