|
|
Ivan Radetić
PLANETE SUNČEVOG
SISTEMA
(ZEMLJINOG TIPA)
Uvod
•
Heliocentrični
sistem
• Podaci o
Sunčevom sistemu
• Hipoteza o
postanku Sunčevog
sistema
Planete
•
Podela planeta
•
Merkur
•
Venera
•
Zemlja
•
Mars
(maj 2002.)
|
Ivan Radetić PLANETE SUNČEVOG SISTEMA (ZEMLJINOG TIPA) |
1.3 Hipoteze o postanku Sunčevog sistema
Iako je Sunčev sistem jedini istraženi planetarni sistem, o njemu se ne zna dovoljno da bi se potpuno objasnio njegov nastanak. Ipak su nastale hipoteze o postanku Sunčevog sistema i one se mogu podeliti u tri grupe
- hipoteze hladne magline,
- sudarne hipoteze,
- hipoteze vruċe magline.
Nastale hipoteze su morale da objasne: zašto je najveċi procenat mase koncentrisan u Suncu, a gotovo sav obrtni moment sistema u planetama; zbog čega sve planete, osim Venere i Urana, imaju i revoluciju i rotaciju u istom smeru; kako to da su sve ravni revolucije komplanarne; zbog čega su planete Zemljinog tipa bliže Suncu a planete Jupiterovog tipa dalje, kao i koja je suština Ticijus – Bode-ovog pravila.
Hipoteza hladne magline, poznata i kao Kant – Laplasova hipoteza, prati samo učinak gravitacione sile u oblaku niske temperature. Prvobitno je postojala ogro-mna usijana gasovita maglina – nebuloza, koja se polako okretala. Ispuštanjem toplote u hladan kosmički prostor ona se hladila, sažimala i sve brže okretala. U trenutku kada je centrifugalna sila nadvladala gravitacionu silu od centralne mase – “prasunca”, se odvojio deo materije u vidu prstena. Izdvojeni prsten nastavlja da se okreċe oko centralne mase, materija u njemu se postepeno hladi i grupiše prvo u gasovite, zatim u tečne i na kraju čvrste lopte – planete. Ovaj proces se tokom mnogo miliona godina ponovio devet puta. Tako je od centralnog dela usijane gasovite mase nastalo Sunce, a od izdvojenih prstenova devet planeta.
Astronom Džems Džin je početkom 20. veka izneo sudarnu hipotezu koja pre svega pokušava da objasni rotaciju i revoluciju, i po njoj je pre nekoliko milijardi godina u blizini Sunca prošla neka džinovska zvezda. Njena ogromna privlačna snaga je od Sunca otrgla deo usijane mase. Ova materija je nastavila da obilazi oko Sunca, postepeno se hladila i raspala na veċi broj delova od kojih su se postepeno formirale planete i ostali članovi Sunčevog sistema.
Sredinom 20. veka napuštaju se hipoteze da su Zemlja i ostali članovi Sunčevog sistema vode poreklo od usijane Sunčeve materije. Po savremenim hipotezama Zemlja i ostali članovi Sučevog sistema vode poreklo od ogromnog međuzvezdanog oblaka, sastavljenog od hladnih čestica kosmičke prašine i različitih gasova. Međuzvezdana materija u maglinama, kojih ima širom kosmosa, nije potpuno ravnomerno raspoređena, negde je gušċa a negde ređa. U gušċim delovima oblaka dolazi do bržeg skupljanja čestica i formiranja lokalnih gravitacionih centara. Oni zatim privlače okolne čestice i druge manje čestice koje postepeno narastaju i prelaze u velika loptasta jezgra tzv. globule. Usled međusobnog privlačenja čestica u globulama je došlo do vrtložastih kretanja i sve veċeg sažimanja – sabijanja materije. U centralnom delu međuzvezdanog oblaka formirana je najveċa loptasta skupina – globula, koju zovemo “prasunce”, a u ostalim njegovim delovima manje skupine – “protoplanete”. Zbog velike koncetracije materije, centralna globula počela je da se intezivno sažima, što je dovelo do velikog pritiska i tempreature u njenom središtu. I kada je temperatura u središtu porasla do 10000000°C započele su termonuklearne reakcije usled kojih se vodonik pretvara u helijum uz oslobađanje velike količine energije. Temperature su porasle, materija se usijala i nastala je nova zvezda Sunce. U središtima manjih skupina kosmičke materije, nisu stvoreni tako visoki pritisci i temperature, pa nije došlo do termonuklearnih reakcija. Zato su od manjih globula nastala tamna i hladna nebeska tela – planete.