Ivan Radetić
PLANETE SUNČEVOG
SISTEMA
(ZEMLJINOG TIPA)

Sadržaj

Uvod
• Heliocentrični
sistem
• Podaci o
Sunčevom sistemu
• Hipoteza o
postanku Sunčevog sistema

Planete
• Podela planeta
• Merkur
• Venera
• Zemlja
• Mars

Literatura

(maj 2002.)

2.3 Venera

Venera je druga planeta u Sunčevom sistemu po udaljenosti od Sunca i šesta planeta po veličini. Posle Sunca i Meseca to je najsjajniji objekat na nebu vidljiv sa Zemlje. Ime planete potiče iz rimske mitologije gde je Venera bilo ime za boginju lepote i ljubavi, negde se može čuti da Veneru zovu i Zemljinom sestrom.

Oblik Venere je gotovo sferan, prečnik iznosi 12103.6 km što je 95% Zemljinog prečnika. Masa planete je 0.81 mase Zemlje (4.8699 E24 kg), dok je gustina 5,5 g/cm³. Planeta se obrće oko Sunca za 224.7 dana na prosečnoj udaljenosti od 108.2 miliona km (0.72 AU) po gotovo kružnoj putanji. Zanimljivo je da se sve planete obrću oko svoje ose u istom, direktnom smeru, a Venera je jedina koja rotira u retrogradnom smeru (zapad – istok). Iz ovoga sledi da se Sunce na Veneri “rađa” na zapadu. Usled sporog rotiranja Venera napravi jednu rotaciju za 243 zemaljska dana.

Venera nema ni jedan satelit.

Atmosferu Venere prvi je otkrio ruski naučnik Lomonosov 1761. god. posmatrjući njen prolazak preko Sučevog diska. Krajem pedesetih godina je postalo jasno da metodi opičke, infracrvene i ultraljubičaste astronomije nisu pogodni da se sa Zemlje ustanovi šta krije oblačni pokrivač planete. Radio astronomske su omogućile samo da se dobiju globalne karkteristike Venere pa su tek kosmička istraživanja otkrila mnoge tajne. Nekih 210 godina posle otkrića atmosfere na Veneri, Venera 9 i Venera 10 su izvršile sondiranje planete i poslale nam zanimljive podatke. Pritisak na površini planete je izuzetno visok i iznosi oko 90 atmosfera (to odgovara pritisku u okeanu na dubini od 900m) a temperatura je 460 °C (733 K, na toj temperaturi se topi olovo), između noćne i dnevne temperature gotovo da nema razlike. Atmosfera je izuzetno gusta i sastoji se od 97% CO₂ i 3% N₂. Vetrovi su veoma snažni u gornjim slojevima atmosfere i tu se kreću brzinom od 340 km/h dok su na površini slabi i nisu brži od nekoliko kilometara na sat.

Visoka temperatura na površini se objašnjava efektom staklene bašte, jer je ugljen dioksid, koga u atmosferi ima iznenađujuće mnogo, prozračan za sve vidljive i ultravioletne zrake ali veoma jako apsorbuje toplotno, odnosno daleko infracrveno zračenje. Zato znatna količina energije dolazi na površinu planete u obliku vidljive svetlosti ali se zračenje zagrejane površine apsorbuje u atmosferi. Iznenađenje za astronome predstavljalo je saznanje da se oblaci sastoje od kapljica koncentrovane sumporne kiseline.

Venera ima veoma oblačno nebo, tako da se sa Zemlje ne vidi površina planete. Kroz guste oblake na površinu Venere ipak dolazi malo svetla. Prema merenjima kosmičkih aparata koji su se spustili na površinu Venere osvetljenost na planeti iznosi 10% osvetljenosti na Zemlji, odnosno tamo je sumračno kao u tumarni dan.

Na radio-lokacionoj mapi Venere planinske oblasti su slične kontinentima na Zemlji. Depresije koje bi bile analogne okeanskim basenima na našoj planeti, ovde zauzimaju samo 1/6 površine, prema 2/3 na Zemlji. Dve najveće oblasti na Veneri su Zemlja Afrodite i Zemlja Ištar, oni se po površini mogu uporediti sa SAD. Zemlja Ištar je dva puta veća od Tibeta i leži na velikoj visini. Ona je po svemu sudeći relativno glatka i moguće je da je pokrivena ohlađenom lavom. U blizini Zemlje Ištar nalaze se planine Maksvela, masiv koji se nad srednjim nivoom uzdiže čitavih 11km te je mnogo veći od Mont Everesta na Zemlji. Zapadno od Maksvela leži prilično tamna oblast kruškolikog oblika koja je nazvana Lakšmi plato. Mada se nalazi na visini od 2500 do 3000 m ovo je najglatkija površina na planeti. Drugi veliki kontinent je Zemlja Afrodite čiju severoistočnu i severozapadnu granicu obeležavaju planinske oblasti koje se izdižu i do 8000 m iznad srednjeg nivoa.

Površina je čvrsta i prekrivena je manjim ili većim kamenjem i finom prašinom. Na osnovu svih do sada prikupljenih podataka može se reći da osim erozije tečnih materija Venerinu površinu su formirale iste sile kao i na Zemlji (pad meteorita, tektonska kretanja i vulkanizam).

Visoka temperatura i pritisak na Veneri su raspršili snove da tamo može biti života.

Što se tiče istraživanja Venere, jedino su SAD i USSR (u to vreme) slali kosmičke sonde ka toj planeti. Sada je Venera jedna od najistraženijih planeta Sunčevog sistema zahvaljujući velikom broju misija (20 misija za skoro 40 godina) koje su imale za zadatak da prikupljaju informacije i da nam ih prosleđuju. Rusi su ka Veneri upućivali letelice čiji su zadaci bili da ispituju atmosferu ali i da odrede sastav tla. Tako je prvi kosmički brod upućen ka ovoj planeti bila sovjetska medjuplanetarna stanica Venera 1 a za njom su bile lansirane i druge kao što su: Venera 7, 8 , 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16. Što se tiče američkih misija tu su najpoznatije one pod imenom Pionir 12 i 13, ali njih i sve prethodne misije je zasenila misija Magelan koja ima za zadatak da snima površinu planete i da pomogne u izradi topografske mape planete. Zahvaljujući ovoj misiji imaćemo preciznije mape Venere nego mape nekih nekih delova Zemlje.

<< Merkur • Zemlja >>

vrh