|
11. ZAKLJUČAK II Zašto bolji rezultati nisu bili prikupljeni? Precizno merenje vremena Venerinog kontakta sa Sunčevim diskom je bilo puno teškoća. Prvi izvestaji su ukazivali na tri velika problema merenja vremena: (1) treperenje i pomeranje usled atmosfere, (2) nejasan prsten koji okružuje Veneru, (3) omraženi "efekat crne kapljice". Uzimajući sve ove teškoće u obzir, sećamo se rečenice koju je izrekao sam George Airy: "Možda bismo mogli umesto tranzita izmeriti zodijačku svetlost". Prve dve teškoće su rezultat zagrevanja zemlje i delova teleskopa Sunčevim zracima. Takvo zagrevanje proizvodi turbulentna vazdušna strujanja koja utiču na fokus teleskopa. Moderni solarni teleskopi su dizajnirani na taj način da eliminišu ove probleme, dok su se astronomi 18-og i 19-og veka suočavali sa ovim problemima. "Efekat crne kapljice" je prvi opisao Lalonde još 1770. godine kao treperenje i zamagljivanje slike unutar teleskopa usled normalnih atmosferskih pojava na Zemlji. Difrakcija u teleskopu je takođe faktor koji utiče na ovaj efekat, objašnjavajući zašto su astronomi 19-og veka koji su koristili teleskope velike aparature, imali mnogo manje problema sa ovim efektom od svojih kolega iz 18-og veka. Sličan efekat se može videti, zahvaljujući ograničenoj veličini zenice u ljudskom oku, ako se jako približene jagodice kažiprsta i palca približe veoma blizu oku. Na osnovu ovoga se vidi da je deo problema sa rezultatima, bilo isprva preterano optimističko očekivanje od samih metoda osmatranja.
Moderne metode izračunavanja udaljenosti između Sunca i Zemlje su toliko jednostavne da je to skoro neverovatno. Veliki radio teleskop uperi i ispali radarski zrak ka Veneri i povratni signal se izmeri atomskim časovnikom. Kombinovanjem polovine kružnog puta sa brzinom svetlosti daje udaljenost između Venere i Zemlje tog momenta, što je transformisano u udaljenost Sunca i Zemlje upotrebom Keplerovog zakona. Bazirano na ovom merenju izvršenom 1976. godine, Međunarodna astronomska unija je prihvatila vrednost od 8,794148" +/- 0,000007" za solarnu konstantu, odnosno udaljenost između Zemlje i Sunca ili "astronomsku jedinicu" koja je poznata sa još većom preciznošću od 149.597.870.691km +/- 0,030km. Ovo je slično kao znati tačnu udaljenost između Moskve i Madrida sa greškom od 0,7 milimetara. Zadnji rezultati bi zasigurno prevazišli Halleyevu najveću maštu. Zahvaljujući svojoj retkosti, tranzit Venere je pružio "predavanje baklje" sa generacije na generaciju. Niko nije osmatrao tranzit 1631. godine, i samo dve osobe su osmatrale tranzit osam godina kasnije, 1639. godine. Tranzite 1761. godine i 1769. godine je osmatralo najverovatnije nekoliko stotina amaterskih i profesionalnih astronoma. Sledeći par, 1874. godine i 1882. godine je najverovatnije videlo na hiljade ljudi. Sada, sa televizijom i Internetom, sledeći tranzit juna 2004. godine će verovatno iz svojih fotelja posmatrati na milione ljudi. Obracajuci se Američkoj asocijaciji za unapređjivanje nauke, 1882. godine, William Herknell je rekao sledeće reči: "Mi smo sada na početku sledećeg para tranzita, nakon koga neće biti drugih tranzita sve do početka uzdizanja 21-og veka naše ere i kada junski cvetovi počnu da se rascvetavaju u 2004-oj godini. Kada se zadnja sezona tranzita dogodila (1761. i 1769.), intelektualni svet se tek počeo buditi iz dugotrajnog dremeža i ta naučna znatiželja i aktivnost koja nas je vodila do sadašnjeg naprednog znanja, je tek bila početak. U kome stadijumu će nauka biti tokom sledećih tranzita, samo Bog zna. Ni deca naše dece neće doživeti da budu deo u astronomiji toga dana. Što se nas tiče, mi moramo da se bavimo sadašnjošću...."
(jun 2004.)
|
