Siniša Lavrnja vandergraaf@sympatico.ca

1. Uvod

Kako je moguće izmeriti udaljenost do Sunca? Danas, astronomi jednostavno odbijaju radarske signale od Venere i zatim izračunavaju udaljenost između Zemlje i Sunca uz pomoć Keplerovog zakona. Ali u 18-om veku, astronomi su morali da budu mnogo preduzemljiviji u izvršavanju svojih merenja. Tadašnji astronomi su putovali celom zemaljskom kuglom upotrebljavajući metode merenja sa različitih osmatračkih mesta.

Taj metod koji se zove triangulacija ili paralaksa. Osmatrajući objekat sa dve međusobno jako udaljene tačke i mereći kako se objekat pomera u odnosu na pozadinu, nepoznata udaljenost do objekta može da se izračuna uz pomoć osnovne geometrije. Princip je isti kao kada držite podignut palac na ispruženoj ruci pa posmatrate kako se njegova uglovna pozicija menja kada ga prvo gledana jednim okom, a zatim drugim. Znajući razmak između svojih očiju, možete izračunati dužinu vaše ruke.

Ovaj metod ipak ne može da se koristi za direktno merenje Sunčeve paralakse, zato što je dan, tj. što Sunce svojim sjajem zasenjuje sve zvezde u pozadini tako da nema ničega sa čime bi se mogla uporediti pozicija Sunca.

Ali da li bi sam Sunčev disk mogao biti iskorišćen kao pozadina?

Johan Kepler

1629. godine Johan Kepler (Johannes Kepler, 1571-1630) je predvideo da će 1631. godine Venera proći direktno ispred Sunca i da će za malo promašiti ponovni prelazak preko Sunčevog diska 1639. godine. Zbog nagiba Venerine orbite u poređenju sa Zemljinom orbitom, ovo je izuzetno redak događaj koji se dešava u paru u razmaku od osam godina, sa vise od stoleca između dva para.

Nakon para tranzita u 17-om veku, sledeći par se nije dogodio sve do 1761. i 1769 godine. Osmatrači u ovom, 21-om veku, će videti dva tranzita. Jedan juna meseca ove godine, i sledeći 2012. godine. Ni jedna danas živa osoba nije videla tranzit Venere.

Tranzit 1631. godine se dogodio kada je u Evropi bila noć tako da ne postoje zabeleženi podaci o tranzitu. U proleće 1639. godine, jedan mlad naučnik, po imenu Jeremiah Horrocks, otkriva da je Kepler pogrešio i da će Venera biti u trazitu i preći preko Sunca te, 1639. godine, i to samo nekoliko nedelja nakon njegovog otkrica.

Horrocks i drugi Englez, William Crabtree, su bila jedina dva čoveka koja su osmatrala tranzit te godine. Živeli su udaljeni oko 40 km jedan od drugoga, ali se nikada nisu sreli. Njihov vid komuniciranja je bio putem pisama. Oboje su bili veoma uzbuđeni kada su videli malu crnu tačku kako prelazi preko ogromnog Sunčevog diska. Od tog uzbuđenja sasvim su zaboravili da zabeleže bilo kakave podatke ili tačno vreme tranzita.

Horrocks je opisao događaj kako ga je doživeo njegov kolega Crabtree: "Malo pre zalaska, Sunce je po prvi put provirilo između oblaka da je on nestrpljivo započeo osmatranje i sav srećan ugledao najveličanstveniji prizor, Veneru koja je tek ušla na Sunčev disk. Bio je tako oduševljen sa ovim zadivljujućim prizorom, da je nepomično stajao posmatrajući dogadjaj i u navali radosti pitao se da li da zaista veruje sopstvenim čulima". U stvarnosti, iznenađenje je bilo preveliko i zbog toga što je Kepler mislio da nam je Sunce mnogo bliže te da da bi Venerin disk pokrio čak jednu četvrtinu Sunčevog diska. I Horrocks i Crabtree su tog istog trenutka dobili sliku enormnosti Sunčevog sistema. Horrocks je po dužnosti napisao izveštaj i u njemu naveo da bi ovaj događaj mogao biti koristan u izračunavanju udaljenosti Sunca.

Tokom sledećih decenija astronomi su se organizovali. Nacionalna društva koja su se formirala su održavala redovne sastanke i objavljivala otkrića i zaključke.

Najvažnija od ovih društava su bili Kraljevsko društvo iz Londona i Francuska Akademija iz Pariza.

E. Halej

Edmond Halej (Edmond Halley, 1656 - 1742) , član Kraljevskog društva, je 1716. godine objavio rad u kome je nacrtao kako bi se nadolazeći tranzit mogao iskoristiti za otkrivanje udaljenosti između Zemlje i Sunca. Znajući da on najverovatnije neće živeti do sledećeg tranzita, Halley je pozvao astronome širom sveta: "Iznova i iznova predlažem radoznalima i energičnima, da se uključe u ova osmatranja".

Halley je dalje ukazao na poželjnost osmatranja sa višestrukih širokorasprostranjenih osmatračkih mesta, a sve u cilju nadopunjivanja i unapređivanja osmatranja i prevazilaženja problema ako bi neko od osmatračkih mesta bilo zaklonjeno oblacima.

Pod pokroviteljstvom profesionalnih naučnih društava, sada je bilo moguće odazvati se Halleyevom pozivu i organizovati opremljene ekspedicije. Ekspedicije su bile poslate u mnoga negostoljubiva mesta širom sveta: Severnu Kanadu i Sibir, Južnu Afriku i Južni Pacifik, Baja poluostrvo i Meksiko i Indijski Okean.

Tokom ovog vremena kada je putovanje bilo mnogo manje udobno pa čak i izuzetno opasno, obim ekspedicija je bio zaista impresivan. Više od 100 astronoma je učestvovalo u njima. Za one koji su putovali morskim putem, normalni problemi su bili navigacione greške i monsuni, kao i skorbut koji je bio je još više pogoršan sedmogodišnjim ratom između Britanije i Francuske, a koji se vodio na svakoj hemisferi tokom ranih 1760-tih godina.

Za neke od astronoma ova ekspedicija je bila pustolovina života, dok je neke manje srećne, kostala i života.

Britanska ekspedicija u 18. veku:
  1  2  3  4  5  6 7  8  9  10 11| MASON I DIXON NA PUTU ZA JUŽNU AFRIKU >

(mart 2004.)

vrh