Dipl. ing. Drago I. Dragović dragovic@net.yu

Kalendar kroz istoriju Molim te objasni mi Popust

18.12.2006

Ako se iko u našoj zemlji loži na misiju "Voyager", to sam ja. Znam o te dve letilice bezbroj potrebnih i bespotrebnih stvari: da su lansirane još 1977. godine ali i da imaju oko 65.000 delova; da su što zajedno što odvojeno posetile sve spoljne planete Sunčevog sistema (tada je u tu porodicu spadao i Pluton, ali on kao da je još tada nagoveštavao da nije u igri) i pribavile toliko otkrića i podataka da se oni još uvek sortiraju i analiziraju. Znam da je "Voyager 1" još 1980. godine završio aktivan rad i uputio se u svemirska bespuća, dok je "Voyager 2" vredno radio sve do 25. avgusta 1989. godine, kada je proleteo kraj Neptuna, u to vreme najdalje planete solarnog sistema, a zatim i on prebačen na krstareći mod i upućen van ravni ekliptike.

Znam da su do kraja misije sa Neptunom letilice na Zemlju poslale oko 5 biliona bita naučnih podataka! To je jednako količini informacija od 6.000 kompleta ”Enciklopedije Britanike” ili po 1.000 bita informacija po glavi svakog stanovnika naše planete. (Ovaj tekst ima oko 6.070 bita informacija); da je cena nuklearnih baterija (RTG) na svakoj letilici bila $17,736 miliona i da je njihovo projektovanje i izgradnju nadgledalo Ministarstvo za energetiku (DOE). Znam da su u trenutku lansiranja letilice bile teške 825,54 kg, od čega su samo 104,78 kg bili naučni instrumenti a ostalo gorivo; znam da su u svoje vreme to bile najbolje letilice–roboti koje je čovek mogao da stvori, a njihovi instrumenti i danas predstavljju svojevrsno tehnološko čudo. Njihovi slabački signali, od koga je običan digitalni časovnik jači 20.000.000.000 puta, moći će da se prate još 15–ak godina, a onda će zbog nedostatka energije konačno ugasnuti i nastaviti da lete prosečnom brzinom od oko 3,5 A.J. godičnje ka dalekim vangalaktičkim zvezdanim sistemima.

Ipak, jedna stvar vezana za ovu fenomenalnu misiju je zbilja fascinantna i to će biti tema ove priče.

Kada je bio već jako daleko od Zemlje, malo dalje nego što je Pluton u proseku, "Voyager 1" se okrenuo i načinio seriju fotografija udaljenih članova solarnog sistema. To je bilo pravo čudo – ne zaboravite da se radi o 1990. godini. Na fotografijama astronauta "Apollo" misije videli smo da je Zemlja mala plava tačka u svemirskoj pustinji, ali "Voyager" nam je pokazao da ipak nismo sami, da se oko roditeljskog Sunca okreću bratski svetovi, koji zajedno s nama putuju galaksijom.

Kliknite na snimak

Portret je načinjen od ukupno 60 frejmova (frejm je bio 800 x 800 piksela) sa udaljenosti od oko 6 milijardi kilometara (40,25 A. J.) i sa oko 32° iznad ekliptičke ravni. Prvo je načinjen portret Neptuna, a onda tokom sledeća 4 sata i ostalih raspoloživih planeta. Iz perspektive kamera, u pozadini se videlo sazvežđe Eridanus (Reka). Sve slike su bile snimljene na mali 8–kanalni digitalni magnetofon (DTR) na letilici, a onda tek u martu bile poslate na Zemlju. To je bilo zbog zgusnutog rasporeda zemaljskih antena NASA–inog "Deep Space Network" (DSN), sistema, koje su u isto vreme pratile više letilica u vasioni.

Kliknite na snimak

NASA–in dijagram koji pokazuje redosled frejmova. Najdalji Neptun je oko 30 puta dalji od Sunca od Zemlje.

Ovaj porodični portret Sunca i planeta predstavljao je poslednju fotografsku sesiju "Voyagera", i nastao je najviše zahvaljujući decenijskom radu Carla Sagana (1934–96), predsednika američkog Planetnog udruženja i člana "Voyagerovog" tima stručnjaka zaduženih za posmatračke zadatke misije.

Tokom višegodišnjeg rada, ove dve letilice su poslale preko 67.000 slika 4 planete i 56 njihovih satelita. Dizajneri misije su "Voyageru 1" odredili malo lakši zadatak: da se u martu 1979 približi Jupiteru, a onda da u novembru 1980. godine preleti i Saturn i snimi njegov mesec Titan. Nakon toga je bio odbačen van ravni ekliptike u lovu na heliopauzu, granicu magnetnog uticaja Sunca, mestu gde solarni vetar posustaje u sudaru sa talasima zračenja sa zvezda. U produženoj misiji, "Voyager 2" je, nakon što je 1979. posetio Jupiter, 1981. Saturn i 1986. Uran, 1989. dospeo i do Neptuna i njegovih satelita. Nakon toga, pridružio se svom bratu–blizancu u međuzvezdanom prostoru. Danas se i on nalazi na skoro 100 A. J. od Sunca [1]. (Uhvaćen Voyager 1)

Zbog plana da snimi Titan iz velike blizine, "Voyager 1" je na neki način bio žrtvovan i uskraćena mu je mogućnost da produži rutu ka Uranu i Neptunu, pa čak možda i ka Plutonu. Za uzvrat, vođe ekspedicije su ga izabrale da načini istorijski snimak našeg planetnog sistema. Računalo se da bi usled direktnog snimanja Sunca eventualne štete nastale na instrumentima bile manje, a i "Voyager 2" se u tom trenutku nalazio mnogo bliže ekliptici te je bio u nepovoljnijem položaju za slikanje.

Tako je na dan sv. Valentina, 13.–14. februara 1990. godine, "Voyager 1" okrenuo platformu s kamerama ka tankoj traci malih obojenih tačkica grupisanoj neposredno kraj sazvežđa Oriona. Tada je bio na preko 40 A. J. od Sunca. To mu je bilo prvo uključivanje kamera od kako je 10 godina ranije snimio Titan. I poslednje. Načinio je 39 slika širokog ugla i 21 uskog ugla. Uskougaona kamera, čija su sočiva radila kao telefoto, načinila je kroz tri različita filtera (ljubičasti, plavi i zeleni) po tri slike svih planeta, koje su kasnije obradili ljudi iz Laboratorije za mlazni pogon (JPL) u Pasadeni.

To je bio prvi takav zajednički portret našeg Sunca i planeta. Posle su i druge sonde pravile fotografije naše i ostalih planeta i Sunca, ali niko ni približno iz takve daljine.

Kliknite na snimak

U mozaiku načinjenom uskougaonom kamerom (žižine daljine 1.500 mm) zajedno je uhvaćeno 6 planeta. Sunce se nalazi u sredini i snimljeno je najtamnijim raspoloživim filterom i najmanjom mogućom ekspozicijom (1/5.000 sek.). Ono nije veliko, samo 1/40 deo veličine koju mi vidimo sa Zemlje, ali je i dalje 8 mil. puta sjajnije od najsjajnije zvezde, Sirijusa, što rezultuje velikom refleksijom širokougaone optike kamere. Jupiter je veći od jednog piksela i zato se lepo vidi kao i Saturn sa prstenom. Uran i Neptun izgledaju veći nego što su stvarno jer je slika napravljena dugačkom (15 sek.) ekspozicijom. Venera i Zemlja su manji od piksela čak i na slici dobijenoj uskougaonom kamerom. Venera je velika 0,11 piksela, a Zemlja samo 0,12 piksela, a slučajno se našla baš u centru jednog blještavog zraka odbijene svetlosti. Merkur i Mars su preblizu Suncu da bi mogao da se vide.

Ali kao što se neki stidljivi članovi porodice kriju prilikom fotografisanja, tako su i ovom prilikom najmanje planete izbegle slikanje – Mars i Merkur su se izgubili u blještavilu Sunca, dok je Pluton bio suviše taman i udaljen. Na taj način portret je ipak nekompletan. Sledeće generacije kosmičkih letilica, iako opremljene naprednijim kamerama, nisu bile u prilici da isprave ovaj propust. "Magellan" i "Galileo", pa ni "Cassini" ili "Mars Global Surveyor" misija to nisu mogli, jer su se nalazili u orbitama oko svojih planeta. Niko od njih nije bio niti će ikad biti u poziciji da vidi solarni sistem onako kako je to video "Voyager". Sačekajmo petnaestak godina da vidimo šta će uraditi za sada jedini kandidat, New Horizons.

"Voyager" nam je ostavio vredan dokument kako je izgledao naš sistem 14. februara 1990. godine. Možemo da vidimo kako izgleda naš dom i ovaj komadić vasione oko male žute zvezde. Ali sada pod pojmom našeg doma i porodice podrazumevamo čitav solarni sistem.

Hvala "Voyageru"!

(11.11.2007.)

vrh

Voyager 1 i 2

Vojadžer 1 2003-će

Ko tamo peva

VOYAGER – USPON I PAD (ČOVJEKA)

VOYAGER 1" NAPUSTIO SUNČEV SUSTAV

Uhvaćen "Voyager 1"  

Voyager - iznenadjenje

Porodični portret Sunčevog sistema