< Prethodna 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | Sledeća >

Čudan mikrotalasni šum

Danas važi teorija da je kosmos star oko 20 milijardi godina. To je ustanovljeno pomoću istraživanja najdaljih, poznatih, tela, koji se nazivaju kvazari. Kvazari su objekti malih dimenzija, manjih nego prosečna galaksija, ali su zato izuzetno velikog sjaja kao i temperature. Kreću se kroz prostor brzinom koja je jednaka između 80% i 90% brzine svetlosti. Dakle, kreću se izuzetno velikim brzinama i pretpostavlja se da su oni u stvari ostaci pra-svemira. Oni su skloni crvenom pomaku što znači da se od nas udaljavaju.

Celokupno naše znanje o objektima dubokog neba se ne zasniva samo na svetlosnim talasima, već tu imaju velikog udela i radio-talasi. Kao što postoje i svetlosni talasi kojih ima svugde tako ima i radio-talasa koji nam pomažu da saznamo i “čujemo” nešto o nekom kosmičkom objektu.

Poznata je priča o jednoj čudnoj radio-anteni koja je dugo vremena imala problema sa raznoraznim šumovima koji su ometali istraživanja naučnika.

To je bila antena koju su držali ljudi Belove laboratorije. Nalazila se na Kraford Hilu u Nju Džersiju. Antena je imala čudan oblik (oblik tube) i njena je uloga bila da održava kontakt sa Eho satelitom. Njom su uglavnom upravljali Arno Penzias i Robert Vilson koji su imali nameru da pomoću ove antene mere intenzitet radio-talasa koji su emitovani iz naše Galaksije na velikim galaktičkim širinama, što bi trebalo da znači, van ravni Galaksije.

Naravno, gde su radio-astronomi tu su i problemi koji stvaraju mnogi nepovoljni uticaji, bilo spoljašnji ili neki drugi. Problem je u tome što je ovakvo istraživanje vrlo teško i naporno jer ovakav radio-šum iz Galaksije, je teško razlikovati od običnog šuma kojeg čujemo svakodnevno na nekoj slobodnoj frekvenci kada uključimo radio-prijemnik. Sem toga, ovakve šumove prave i elektroni koji se kreću neuređeno u strukturi radio-teleskopa kao i u elektronskim kolima pojačivača. Zbog toga su Penzias i Vilson morali da identifikuju svaki šum koji je dolazio iz njihove opreme da ne bi u suprotnom došlo do zabune koja bi dala pogrešne i netačne rezultate. Penzias i Vilson su mislili ipak da će antena proizvoditi mali i neznatan šum. Počeli su merenja pri talasnoj dužini od 7,35 santimetara pri kom bi radio-šum iz Galaksije trebao da bude zanemarljiv. Očekivalo se da će na ovoj talasnoj dužini biti primećen izvestan radio-šum iz Zemljine atmosfere ali bi on bio karakterističnog pravca (bio bi proporcionalan debljini atmosfere u pravcu u kome je antena usmerena i to manji ka zenitu, a veći ka horizontu). Kada bi utvdili da je šum iz antene zanemarljiv, onda bi počeli sa merenjima radio-talasa iz Galaksije na talasnoj dužini od 21 santimetar koji bi trebao da bude značajnog intenziteta (svi radio-talasi u opsegu od 7,35 santimetara pa sve do 1 metra su poznati kao kratke talasne dužine od VHF –Very High Freljuency – opseg visokih frekvencija).

Na svoje iznenađenje, Penzias i Vilson su primili dosta jak mikrotalasni šum na ospegu od 7,35 santimetara koji je bio poptuno nezavisan od pravca u kom je antena bila okrenuta.

Takođe, oni su utvrdili da je jačina šuma bila poptuno nezavisna od doba dana ili godišnjeg doba. Bilo je polemika da ovaj šum dolazi iz naše Galaksije, ali da je to tako, onda bi Andromedina galaksija imala uticaja na ovu talasnu dužinu.

Penzias i Vilson su bili vrlo začuđeni zbog ove misterije koja ih je mučila neko vreme. Oni su izvršili totalni pregled antene da bi utvrdili da li je u kojem slučaju ona u kvaru.

Pri pregledu antene, njih dvojica su pronašli jedan par golubova koji su se nastanili u anteni. Golubovi su bili uhvaćeni i poslati u sedište Belove laboratorije gde su bili oslobođeni ali ponovo uhvaćeni u anteni, pa su morali biti uklonjeni drastičnijim metodama. Ono što je iznerviralo Penziasa i Vilsona je bio golubiji “beli dielektrički materijal”, a što je na sobnoj temperaturi moglo da bude izvor električnog šuma.

Ubrzo, grlo antene antene je razmontirano i detaljno očišćeno, ali je šum i dalje bio prisutan, tako da je misterija postajala sve veća.

Penzias i Vilson nisu vršili istraživanja samo pri jednoj talasnoj dužini od 7,35 santimetara. Odmah je bilo neophodno utvrditi da je raspodela izračene energije sa talasnom dužinom u vezi sa Plankovom formulom za zračenje apsolutno crnog tela, kao što bi se očekivalo ako je to zaista bilo fosilno zračenje zaostalo iz perida kada su se zračenja i materija u vasioni nalazili u toplotnoj ravnoteži.

Penzias i Vilson nisu mogli da utvrde koji je razlog postojanja ovog mikrotalasnog šuma. Kasnije su misteriju mikrotalasnog šuma razotkrili Robert Diki i njegov tadašnji student Džim Pibls.

< Prethodna 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | Sledeća >
 

(avgust 2002.)

| Home | Sadržaj | Galaksija | Sunčev sistem | Teorija i praksa |
| Instrumenti | Istorija i tradicija  | Efemeride |

vrh