|
U svojoj knjizi
„Pozitivna filozofija“, iz 1842. godine,
francuski filozof Ogist Komt je o
zvezdama zapisao sledeće: „Mi nikada ne
možemo proučiti njihovu unutrašnju
strukturu, niti to kako je temperatura
apsorbovana u njihovoj atmosferi“. S
druge strane, o planetama je zapisao:
„Mi nikada ne možemo znati išta o
njihovoj hemijskoj ili minerološkoj
strukturi, a još manje da li neka
složena bića žive na njihovoj površini.“
Njegovi argumenti su bili da su zvezde i
planete toliko daleko da ih je nemoguće
proučavati, osim njihova kretanja i
položaje. Ironično je da su otkrića koja
opovrgavaju ovakve stavove već bila
načinjena. Jozef fon Fraunhofer je
otkrio da spektar Sunca sadrži veliki
broj tamnih linija. 1859. godine se
potvrdilo da su u pitanju apsorpcione
linije. Analizom tih linija moguće je
identifikovati svaki element prisutan u
Suncu. Ovime je pokazano da je moguće
odrediti sastav zvezda.
Metoeriti dolaze iz
svemira
Tokom renesanse i
ranog razvoja moderne nauke, astronomi
su odbijali da prihvate postojanje
meteorita. Ideja da kamenje može padati
iz svemira smatrana je sujeverjem ili
jeresi.
Francuska akademija nauka je tvrdila da
kamenje ne pada s neba. Izveštaji o
sjajnim meteorima i kamenju koje je
udaralo o zemlju objašnjeni su kao deo
folklora, a kamenje je ponekad
objašnjavano kao posledica munja i
gromova.
Ernest Kladni, fizičar poznat pre svega
po svome radu o vibracijama i akustici,
1794. godine objavio je knjigu u kojoj
tvrdi da meteoriti potiču iz svemira.
Objavljivanje te knjige propraćeno je
„padanjem kamenja“ u Francuskoj (1790),
kojem je prisustvovalo više stotina
ljudi.
Letenje
 |
Broj naučnika i
inženjera koji su pre poduhvata braće
Rajt tvrdili da je letenje nemoguće bio
je suviše velik. Lord Kelvin je
verovatno najpoznatiji od njih. On je
1895. godine javno iznosio stavove o
nemogućnosti letenja stvari težih od
vazduha, da bi samo osam godina kasnije
bio opovrgnut.
Čak i u momentu kada je Kelvin objavio
svoje stavove, naučnici i inženjeri su
bili na korak do ostvarenja svog cilja –
letenja. Ljudi su već uveliko leteli
balonima, a sve su češći bili pokušaji
da se razne mašine održe u vazduhu. Zbog
čega onda Kelvinov skepticizam?
Problem je postavljen 1716. godine, kada
je naučnik i teolog Emanuel Svedenborg u
tekstu o letećim mašinama napisao:
„Izgleda da je lakše pričati o ovakvim
mašinama nego učiniti da one stvarno
rade, jer zahtevaju veću silu i manju
težinu nego što ih ima čovek.“ Njegov
dizajn se zasnivao na pokretnim krilima
koja mašu, što je pokušaj letenja
stvarno otežavao. Trebalo je osmisliti
drugačiji mehanizam letenja koji ne
podražava isključivo krila ptice i, s
druge strane, omogućiti izvor energije
za pokretanje. Ironično je da je patent
za ovo drugo upisan još 1877. godine.
Let u svemir
Od leta u atmosferi
do leta u svemir. Ideja da jednog dana
možemo poslati neki objekat u svemir i
da ga ostavimo samog u orbiti dugo se
smatrala besmislenom.
Skepticizam je bio veoma jak, pre svega
zbog nepostojanja tehnologije za
realizaciju. Da bi se telo lansiralo u
orbitu potrebno je da ono dosegne prvu
kosmičku brzinu (brzina potrebna da bi
telo došlo u orbitu), koja za Zemlju
iznosi 11,2 km/s. Kako bi se lakše
shvatio ovaj problem, pomenimo da je
brzina zvuka 1.238 km/h, i da je ona
prvi put dosegnuta 1947. godine.
Problem je prevaziđen početkom XX veka
od strane dva naučnika koja su rešenja
našli nezavisno – Konstantin Ciolkovski
i Robert Godard.
Prvi veštački satelit, Sputnjik,
lansiran je 1957. godine, a prvi čovekov
let u svemir usledio je 4 godine
kasnije. Ni Ciolkovski ni Godard nisu
ovo doživeli.
Kontrolisana
nuklearna energija
U Pitsburg ost gazeti
je 1934. godine objavljen intervju sa
Albertom Ajnštajnom, u kojem on tvrdi
sledeće: „Ne postoje indikatori da će
nuklearna energija ikada moći da se
koristi, jer to znači da se atom mora
razbiti“. Ova izjava je sledila posle
otkrića Enrika Fermija, iz iste godine,
o fisionom razbijanju jezgra uranijuma.
Već 1939. godine nuklearna fisija je
toliko dobro proučavana da se počelo sa
razmišljanjem o lančanoj fisionoj
reakciji. Pred kraj 1942. godine ova
lančana reakcija je uspešno
eksperimentalno izazavana, a 6. avgusta
1945. godine nad Hirošimom je
eksplodirala prva atomska bomba koja je
koristila ovaj proces.
Sovjetski Savez je prva zemlja koja je
1954. godine pustila u rad jednu
nuklearnu centralu.
Topli
superprovodnici
U pitanju je čudan
slučaj: ovaj fenomen može biti
detektovan i izmeren, ali ne bi trebalo
da se događa. Prema najboljim teorijama
superprovodnosti, ovaj fenomen ne može
biti moguć na temperaturama iznad 30 K.
Ipak, neki superprovodnici rade
perfektno na 77 K.
Superprovodnici su materijali koji
provode struju bez gubitaka, tj.
materijali bez otpornosti. Otkriveni su
1911. godine, a da bi superprovodnost
bila detektovana potrebno je ove
materijale ohladiti na temperaturu svega
nekoliko stepeni iznad apsolutne nule.
Teorija superprovodnosti tvrdi da se
elektorni u superprovodnicima kreću u
takozvanim Kuperovim parovima. Ako se
par elektrona drži dovoljno snažno
zajedno, on može izdržati svaki sudar sa
atomima, i to se pokazuje kao nulta
otpornost. Međutim, teorija tvrdi da se
ovo može događati na ekstremno niskim
temperaturama, kada atomi osciluju jako
malo.
Ipak, u radu publikovanom 1986. godine,
Johannes Georg Bednorz i Karl Alexander
Muller okreću teoriju naopačke, tvrdeći
da su otkrili materijale koji imaju
sposobnost superprovodnosti na
temperaturama oko 35 K. Oni su narednih
godina otkrili još takvih materijala, a
za taj rad su dobili i Nobelovu nagradu
za fiziku.
Crne rupe
Oni koji misle da su
crne rupe futuristička moderna ideja
biće iznenađeni činjenicom da je osnovni
koncept prvi put predložen 1783. godine,
u pismu Britanskom kraljevskom društvu.
Pismo je napisao geolog Džon Majkl. On
je tvrdio da u slučaju da je „zvezda
dovoljno masivna, svetlost emitovana sa
njene površine bi bila vraćena nazad
gravitacijom zvezde“.
Međutim, tokom 19. veka ova ideja je
odbacivana kao potpuno suluda. Razlog
tome je što se za svetlost smatralo da
se kreće kroz eter, pretpostavljalo se
da na nju ne može da utiče gravitacija.
Sve do objavljivanja Ajnštajnove opšte
teorije relativnosti 1915. godine, ova
ideja nije bila prihvatana. Kako je
Anštajn pokazao da gravitacija utiče na
putanju svetlosti, ideja o crnim rupama
je ponovo zaživela.
Astronomi su započeli potragu za ovakvim
objektima velike mase koji ne emituju
svetlost, i otkrili ih pre svega u
centrima galaksija.
Literatura
1) Take me to the
limits
http://technology.newscientist.com/article/mg15821386.000
2) Ipossible physics: Never say never
http://technology.newscientist.com/article/mg19826501.600
3) Famous authoritative pronouncements
http://www.av8n.com/physics/ex-cathedra.htm
Izvor teksta: New Scientist
http://technology.newscientist.com/article.ns?id=dn13556&print=true |
