Za ličnost 2008. godine
urednički kolegijum nedeljnika "Vreme"
jednoglasno je izabrao Vigora Majića, direktora
Istraživačke stanice Petnica, po jednom
kriterijumu, pozitivnom doprinosu unapređenju
društvenih institucija. Vigor Majić neraskidivo
je vezan za nastanak, razvoj i opstanak Petnice,
kao jedinstvene naučne i obrazovne ustanove u
Srbiji. S velikim i razuđenim timom bivših i
sadašnjih petničara, Majić je više od četvrt
veka razvijao jedan sasvim autentičan model
izvanškolskog obrazovanja, uspevajući da zadrži
visok nivo kvaliteta i širok uticaj na čitave
generacije mladih ljudi, ali i stotine
nastavnika. Petnica je danas jedan od retkih,
svetski prepoznatljivih brendova iz Srbije
Piše: Slobodan Bubnjević, Nedeljnik VREME
 |
| Foto Vreme |
Možda za samog Vigora Majića
niste čuli, ali za Petnicu znate svakako, isto
kao što je njeno ime poznato u Mikroneziji, u
Bostonu ili Londonu. Kao direktor Istraživačke
stanice Petnica, Vigor Majić u ovom nastavnom
centru, podignutom u selu pored Valjeva, svake
godine okuplja na stotine učenika, studenata,
profesora i istraživača.
Jedino doba godine kad Petnica nije uzavrela od
entuzijazma, svakojakih ideja i dobrog
raspoloženja mladih ljudi jeste početak januara,
vreme kad je jedan celogodišnji obrazovni i
naučni ciklus okončan i sprema se sledeći. U
Stanici zato zatičemo tišinu i neugažen sneg
koji je prekrio brdo iznad Petničke pećine,
jezera i sela. Veliki nastavni centar i
stacionar su gotovo pusti.
Vigor Majić nas dočekuje u svojoj kancelariji u
upravnoj zgradi, paviljonu iza restorana, koji
je među polaznicima poznat kao "dole, kod Vigora".
Zajedno s najbližim saradnicima, on iščekuje
dolazak novog, dvadeset i sedmog talasa od
hiljadu polaznika koji će pohađati preko 130
pažljivo osmišljenih kurseva, seminara i
kampova, kako bi u tom poslu ovladali raznim
naučnim, ali i korisnim nenaučnim znanjima.
Većina će izdržati do kraja ciklusa, mnogi će
dolaziti i sledećih godina, a neki od njih će,
kad kroz mnogo godina na elitnim svetskim
univerzitetima budu spremali svoje prave naučne
radove, ostati u kontaktu sa Stanicom. Neki od
njih će čak pokušati da, uz pomoć moćnije
tehnologije, ponovo izvedu svoje naizgled naivne
učeničke zamisli, osmišljene i ohrabrene u
Petnici, da ih potvrde ili opovrgnu.
"Mi priznajemo da među decom sa kojom radimo ima
one koja su pametnija od nas", kaže za "Vreme"
Vigor Majić. "Ne znamo koji su to, ni koliko su
pametniji, ali moramo da ih strašno poštujemo.
Ne smemo da ih potcenjujemo, jer ako im mi
kažemo da nešto ne može, možda će oni sutra vrlo
kompetentno dokazati da to može. U svakoj
generaciji nađeš nekog ko će sutra biti jako
visoko. I kažeš, kako je lepo što ih znam."
"Vreme": Posle 26 godina rukovođenja Petnicom izabrani ste za ličnost godine. Da li sada, iz te perspektive možete reći koja vam je od svih tih godina bila najteža?
Vigor Majić: Teško je reći kad je bilo najteže. Ne bih bio pošten da sad izvlačim da li je najgora bila godina hiperinflacije, kad je Stanica bila na ivici gašenja i kad su se mnogi drugi vredni programi u Srbiji ugasili i nestali. Ili je to bilo negde pred kraj devedesetih, kad je došlo do velikih političkih previranja u Srbiji i kada je konzervativni deo establišmenta prepoznavao Petnicu kao opasan rasadnik proevropskih i prosvetskih ideja. Ili pak ovih poslednjih godina, s obrnutim ponašanjem, kad imate puno slatkorečivosti i pohvala, a sa druge strane imate zavrtanje slavina. U početku je, naravno, bilo najslađe. Tad nismo ni primećivali neke teškoće koje danas osećamo, rizike koje prepoznajemo. Bilo je više entuzijazma. Sada entuzijazam prepuštam mlađim kolegama koji vode programe. Ja moram da budem oprezan i da im obezbedim uslove da njihov optimizam funkcioniše.
Petnica se po modelu izvanškolskog obrazovanja svuda uglavnom vidi kao jedinstveno mesto u svetu. Kako to objasniti?
 |
| Vigor Majić, Foto Vreme |
Ima mnogo pokušaja da se to
objasni. Lično sam pristalica toga da smo bili u
jednoj neobičnoj poziciji i da smo iskoristili
njene prednosti. U razvijenim zemljama koje bi
mogle da naprave Petnicu preko noći, imaju
sredstava i fondova, nema toliko motivacije.
Naime, tamo imate dobro osmišljen rad u školama
koje su dobro opremljene. Kad učenika nešto
dodatno zanima, on jednostavno ima uslova da se
time bavi u školi. S druge strane, oni imaju i
drugo okruženje, kulturu života, mladima su na
raspolaganju atraktivni muzeji, centri,
biblioteke, sve čega kod nas ima veoma malo.
A u odnosu na manje razvijene zemlje, pa i
zemlje u neposrednom okruženju, mi smo tokom
osamdesetih ipak imali jednu relativno razvijenu
infrastrukturu naučnih i obrazovnih institucija.
Imali smo puno ljudi u nauci koji su obišli svet
i koji su razumeli zašto je to značajno. Imali
smo osećanje bliskih promena, približavanja
Evropi.
Poziciju u kojoj je Petnica nastala dobijamo kad
spojimo iskrenu podršku nauke i politike, gde
obe strane znaju šta je potrebno, s tim da naše
škole nisu imale dobre uslove, iako su bile vrlo
motivisane da pošalju tu decu negde gde mogu da
rade dobre stvari. Naravno, postoje danas
institucije i programi koji su slični Petnici.
Mi smo samo našli recept za jednu čajnu mešavinu
koja odgovara uslovima klime i tla i dobro
pomaže kod hroničnih oboljenja u društvu.
Kako ste Vi lično ušli u to da se bavite vanškolskim obrazovanjem?
To je bilo dosta izazovno za mene. Mislim da je i dalje tako za kolege koji su skorije došli u Petnicu. Praviti neku instituciju na jedan nezavisan način i imati odrešene ruke za zanimljive ideje, to je definitivno izazovna stvar.
Zanimljivo je da posle studija niste otišli u nauku?
Mene je nauka generalno interesovala, ali sam jako rano shvatio da je ona mnogo širi prostor od naučnog istraživanja. Voleti nauku ne znači da čovek mora biti istraživač, već da može da se bavi naukom na razne druge načine. Naučno obrazovanje je jedna stvar, naučno novinarstvo druga, naučna politika je treća stvar. Kada bi svi oni koji vole nauku postali naučnici, nauka bi propala. Da bi nauka bila uspešna, treba da ima dosta onih koji vole nauku, ali sede u parlamentu, i onih koji su novinari, nastavnici, sponzori, biznismeni, pa i samo roditelji. I onda oni koji se naukom bave profesionalno mogu lepo da se bave naukom u podsticajnom okruženju. Ako svi odu da se bave naukom, neće imati ko da ih podrži, da im pomogne, nađe uslove, stvori klimu i propašće stvar.
Celu karijeru ste, još od studija, proveli u Petnici, ali ste radili i kao novinar, a početkom devedesetih i kao urednik nauke u nedeljniku "Vreme"?
O, teško je reći šta je karijera. Bavio sam se raznim stvarima, pa i novinarstvom. Pisao sam i za "Galaksiju", studentske i omladinske listove. Kao student sam počeo i ne znam da li bih bio uspešniji da sam se opredelio za neku drugu oblast. Pisao sam i reportaže i prikaze, ali posle sam se više vezao za naučno novinarstvo. Volim da to i dalje čitam i pratim.
Kako ste došli u Petnicu i toliko ostali u njoj?
 |
| OSNIVANJE STANICE: |
To obično ne počinje nikakvim
specijalnim događajem ili nekom veoma jasnom
vizijom i namerom. Ljudi koji su u nekom poslu
najčešće su suočeni sa jednom, stalnom dilemom,
da nastave ili da odustanu.
U Petnicu sam došao kad je to na neki način već
bilo formirano. To je imalo unekoliko jednu
drugačiju viziju. Bilo je pre svega zamišljeno
da se iskombinuje nešto kao studentsko ili
učeničko odmaralište, nastava u prirodi i jedan
servis školama i nekakav centar gde će se
organizovati relativno lokalna stručna podrška u
oblastima zaštite prirode i zaštite kulturnih
spomenika. Ali, to jednostavno nije moglo tako
da ide. Bilo je naivno verovati da se to može
dobro kombinovati i opstati.
Sticajem raznih okolnosti ja sam se u jednoj
fazi našao, imam utisak, možda i kao kritičar.
Pripadao sam onoj grupi ljudi koja je verovala
da ima smisla probati da se napravi jedan
celovit, osmišljen program rada s mladima koji
hoće nešto više. Da nešto ozbiljno nauče, nešto
ozbiljno pokušaju da rade. Tu leži neka
vrednost.
Imali ste rano prilike da se upoznate i sa radom u državnoj upravi?
Od sredine pa do kraja osamdesetih bio sam predsednik Izvršnog odbora Republičkog fonda za nauku. Bio sam poprilično mlad, ali sam se trudio da to čestito i pošteno obavljam, tako da sam tu stvorio jedan širok krug prijatelja.
Posle petooktobarskih promena bili ste zamenik ministra prosvete Gaše Kneževića. Zapamćeno je da ste vi bili jedini koji je podneo ostavku zbog uvođenja veronauke u škole.
 |
To je samo priča. Mnogi su
otišli u tišini. Ali, ne treba od toga praviti
priču.
To je bio glavni razlog mog odlaska. Još kada su
mi ponudili to mesto, postavio sam nekoliko
uslova, pismeno, između ostalog i da ostanem
profesionalno u Petnici i da u Ministarstvu
budem samo godinu dana. I bilo je sasvim dosta.
Sve drugo je dramatizacija, pa i priča o
veronauci. Ona je svakako uticala da i ja i neki
drugi ljudi u javnoj administraciji shvatimo da
ne treba biti idealista u državnoj upravi. I da
su političari u situaciji da prave kompromise
koji se nekome više, nekome manje sviđaju.
Uvođenje veronauke je bio kompromis. Mislim da
je bio prevelik, ali ne znam koji su sve
argumenti bili u igri. I da li ih iko zna osim
Zorana Đinđića. I dalje verujem da ni on sam
nije bio mnogo srećan što je to uradio.
Petnica se kao program ponekad poredi sa Benezetovim eksperimentom i sa Samerhilom.
 |
Neosnovano i preterano. Petnica je neformalan program koji ne daje nikakve sertifikate i diplome, nema ocenjivanje, proveru znanja, testiranje i rangiranje. Zasniva se na potpuno dobrovoljnom dolasku i boravku. Težište u celom radu je da se polaznik stavi u poziciju da sam nešto radi. Ne da on bude slušalac predavanja i posmatrač programa, već da sam radi neke male projekte. To je dokazano najbolji mehanizam učenja i nema tu velike filozofije. Takvih metoda rada ima na stotinama mesta širom sveta.
Koliko se greši u tom procesu?
 |
Pošto Petnica ne izdaje sertifikate i diplome učesnicima, ne meri formalno njihovo znanje, mi imamo i tu slobodu da možemo i pogrešiti. I dobro je tu slobodu sačuvati. Inače ćemo programe rutinizirati, pretvorićemo ih u neki šablon, koji može biti dobar, ali će da oteža svaku dalju inovaciju. Verujem da taj prostor za inovacije moramo sačuvati po svaku cenu. Dobro je imati jedan inovativni duh. Polaznici to dobro osete i oni to prihvataju. Nadam se da taj balans između slobode i uređenosti pažljivo održavamo.
Kako ste održali nivo programa?
Koliko god se smatralo da je Petnica inovativna ustanova, ona je u jednom smislu i vrlo konzervativna. Mi se držimo nekih principa koje smo napipali kao dobre i uspešne još u početku rada. Kao i sve dobre ustanove u svetu koje nam služe kao uzor, trudimo se da ne menjamo ono što se pokazuje da je dobro. Ako radiš nešto dobro, treba da probaš da to očuvaš. Da budeš vrlo oprezan, da ne uvodiš neke stvari samo zato što su pomodne. Mi nismo uvodili nikakve kurseve menadžmenta, preduzetništva, ljudskih prava, političke korektnosti i sl. Naš sistem je u stvari prvi put formulisan 1985. godine. Tada smo napravili dokument koji smo nazvali Principi organizovanja i rada ISP. To je, otprilike, ostao kostur koji i do danas funkcioniše. Takođe, slušamo, jako pažljivo slušamo bivše polaznike, dajemo im priliku da sami učestvuju u kreiranju programa, čak i da vode većinu programa. To je veoma važno.
Kako danas vidite eksperiment u obrazovanju?
 |
| ALTERNATIVNI PROGRAM: |
Kod nas je, nažalost, eksperiment u obrazovanju iščezao. Ima mnogo ljudi u javnoj upravi koji su danas daleko konzervativniji u tom shvatanju nego što je to bilo pre tridesetak godina. Oni smatraju da van državnog sistema obrazovanja i van privatnih škola za koje država da licencu, ništa drugo ne može da postoji u obrazovanju. Meni je pomalo neprijatno kad i dan – danas srećem vrlo ozbiljne inicijative iz državnog aparata, koji se deklariše kao demokratski, da treba "uvesti red" čak i u neformalno i alternativno obrazovanje. I uspostaviti čvrste standarde i dozvole. Osećam tu neku "komesarsku filozofiju" koju nismo napustili i koja je još uvek vrlo prisutna. Sve vreme postojanja, to je uvek polarizovalo odnos prema Petnici. Sa jedne strane smo imali ljude koji su u Petnici videli komplementaran način rada, a sa druge one koji su bili užasnuti idejom da se pravi nešto što je alternativno, nešto što je mimo sistema, što nije podložno državnoj kontroli i propisima.
Koliko je to danas drugačije?
Odnos se nije u suštini promenio. On je i dan – danas prisutan. Štaviše, mislim da ima više straha od eksperimenta i od pokušaja nego što ga je bilo ranije. Logično bi bilo da je odnos danas liberalniji, da ima više podrške i slobode, ali čik probajte da nađete školu koja pokušava nešto da radi na bitno drugačiji način nego što je to propisano.
Šta bi mogao školski sistem da nauči od Petnice, kada bi hteo?
Mi puno radimo sa
nastavnicima. Imamo dosta programa namenjenih
nastavnicima i mogli bismo da ih imamo mnogo
više, kad bismo imali malo veće smeštajne
kapacitete. Trudimo se da im prenesemo neka naša
iskustva, šta se može praktično raditi na novim
temama, sa učenicima koji žele da rade nešto
drugačije i bolje.
Sistem bi mogao da nauči da ne treba biti
restriktivan prema inovaciji. I da treba više
slobode u pokušaju, po cenu greške. Treba
ohrabrivati male, lokalne eksperimente. Školama
su jako vezane ruke. Nastavni programi su veoma
loši, a oprema i uslovi za izvođenje nastave
lošiji nego što su ikada bili, nedovoljno je
inovativnih nastavnika i optimizma među njima.
Tužna klima. Škole mogu da nauče koliko su im
učenici pametni, bistri, inovativni, pošteni,
kreativni. Koliko su programi nebitni. Koliko su
udžbenici suvišni. Koliko je igra važna. Koliko
je svet lep.
Hajde da razgovaramo o osnivanju stanice 1982. Kako je do toga uopšte došlo?
Moram da podsetim, u
prethodnoj Jugoslaviji je bilo raznih, relativno
dobrih programa koji su se bavili mladima u
nauci. Bilo je vrlo zanimljivih smotri,
takmičenja, bilo je aktivizma, raznih oblika
organizovanog rada mladih i postojala je jedna
fina klima da se to pomogne.
Petnica se naslanja na dva istorijska momenta.
Jedan je bila organizacija Mladih istraživača,
koja je tada postojala i gde su se studenti i
srednjoškolci okupljali da bi radili neki
konkretan istraživački posao. Drugi momenat je
što su u to vreme univerziteti na teritoriji
tadašnje Jugoslavije obilato koristili mogućnost
da studente vode na razne oblike praktične
nastave.
Petnica je bila zamišljena kao spoj. Hajde da
napravimo studentima jednu tačku, izmeštenu
lokaciju (odatle i naziv "stanica") gde bi moglo
da se ponudi studentima različitih fakulteta da
se dođe na praksu. I to je prilično skromno
počelo da radi 1982/83. godine. Bila je
adaptirana stara zgrada osnovne škole i
izgrađene dve male montažne zgrade.
Da li je takav centar imao podršku tadašnjih vlasti?
Petnica nije delo malog broja ljudi. Pošteno govoreći, početkom osamdesetih godina niste imali nikoga u establišmentu Srbije ko nije makar verbalno podržavao tu ideju. Država je ozbiljno bila stala iza toga, obezbeđen je novac da se nešto napravi, izgradi – probajte sad da nađete pare da nešto izgradite, a da je to za mlade. To je u početku podržavano kao jedan zanimljiv eksperiment. Malo je vremena bilo potrebno i pokazalo se da to daje lepe rezultate. Prvo, oni koji dolaze bili su zadovoljni, kao i njihovi nastavnici i fakulteti. Isplivalo je na površinu da je to pogođena stvar. Nije to bila neka svesna, karijerna strategija, ni moja ni mojih kolega.
Zašto je izabrano da se Stanica podigne baš u ovom selu?
 |
| STANICA NA BRDU: Mesto gde se spavalo u šatorima |
Zato što su šezdeset godina
ranije studenti dolazili baš u selo Petnicu.
Ideja Jovana Cvijića. To je bilo omiljeno mesto
gde su studenti različitih fakulteta,
arheologije, arhitekture, biologije, geologije,
dolazili na neke svoje terenske male prakse.
Petnica je relativno blizu Beogradu. Na granici
između planina i ravnica, mesto gde u blizini
imate Petničku pećinu, Valjevo kao zanimljiv
grad, planinski pojas sa svojom prirodom,
arhitekturom, privredom i običajima.
Delovalo je prirodno da kada već tu dolaze
studenti i spavaju u šatorima ili u seoskoj
školi, da napravimo neki punkt gde će biti malo
boljih uslova, malkice opreme, malena
biblioteka, neka učionica.
Mnoge druge vrlo atraktivne lokacije bile su
prilično udaljene od univerzitetskih centara.
Razmišljalo se i o lokacijama na teritoriji
Beograda, ali je Petnica prevagnula. U Srbiji je
tada važio politički princip za koji mislim da
nimalo nije izgubio na aktuelnosti, da se
demotropolizuju mnogi sadržaji. I lokalna
samouprava je bila jako motivisana da to dovuče
u Valjevo. Opština Valjevo je imala jasnu
konstruktivnu želju da pomogne. Tada, i
praktično nikada više.
Kakva je bila uloga Dušana Mihajlovića?
Kasnije gradonačelnik Valjeva, on je od početka aktivno podržavao tu ideju. Mislim da se on borio za Petnicu kao jednu od dobrih ideja koje mogu doprineti boljitku grada. Grad je pokušavao da izbori dobar status u Srbiji privlačeći mnoge zanimljive projekte, ljude i ideje. Vredi podsetiti da je on pre toga bio dosta vezan za Mlade istraživače i da je odatle lakše razumeo šta bi to Istraživački centar mogao da znači.
Danas hiljade učenika ovde prolaze kroz svoja prva istraživanja. Kad je nastala ta Petnica koju mi znamo?
Već 1983. godine, težište je prebačeno na programe za srednjoškolce. Svi su nekako shvatili da je pravi potez okupiti one koji se još nisu definitivno opredelili za jasnu karijeru, pa im onda ponuditi kako to izgleda baviti se naukom na malo ozbiljniji način. Da to nije samo da sediš i praviš otkrića, već da ima mnogo praktičnog rada, puno problema, mnogo moraš da čitaš, mnogo moraš da pitaš i pišeš.
Kako se uopšte saznalo za takav program?
Prvih godina su korišćeni svi mogući kanali da se pozovu mladi. Postojalo je više listova i televizijskih programa koji su se bavili školstvom (danas bojim se nije tako), postojala je mnogo efikasnija državna administracija. Kada se dogovorite nešto sa Ministarstvom (koje se tada nije zvalo tako), onda o tome saznaju sve škole. Mi smo koristili te državne kanale. Koristili smo i kanale nevladinih organizacija, medije. A škole su bile dosta željne da nešto dodatno rade. Imale su slobodnije ruke da šalju učenike na različite aktivnosti. Kad je to pustilo korenje, sve je postalo mnogo jednostavnije.
Kako ste uspeli da podignete sve ove laboratorije?
Uspeli smo da krajem
osamdesetih izgradimo ono što zovemo druga faza
Istraživačke stanice. Nekim vrlo čudnim sticajem
okolnosti ušli smo na listu republičkih
prioriteta za investicije u razvoj nauke i
dobili smo sredstva da izgradimo kvalitetnije
objekte. Mi smo to iskoristili i izgradili
prostor namenjen za laboratorije i nastavu,
smeštajni kapacitet, restoran.
I taman kad smo dobili obećanja da će se to
nastaviti u narednim godinama, počela je
ozbiljna kriza. Nekako smo uhvatili zadnji vagon
tih šansi i mogućnosti. I na tome smo dočekali
devedesete. Da to nismo tad uradili, verovatno
bismo se ugasili. Posle toga, tokom devedesetih,
nastalo je mnogo problema. Nije bilo ničeg lošeg
što se nije desilo, kao da se sve loše sakupilo
u tu deceniju. Bio bih srećan da u tom
vremenskom kavezu i ostane.
Da li je bilo pretnji da će se Stanica ugasiti?
 |
| Istraživačka stanica Petnica |
Jeste. Tadašnji slavni
ministar Danilo Ž. Marković je najavljivao kako
želi da ugasi Petnicu. Mislim da je on bio
protiv priče o talentima (mada ja mislim da je
on sam bio talentovan). Pričao je kako želi da
gasi Petnicu, Matematičku gimnaziju i Školu za
muzičke talente u Ćupriji. Tada je država počela
da zavrće slavine. Mi smo opstali na podršci
Ministarstva nauke.
A preživeli smo zahvaljujući međunarodnoj
pomoći. Najozbiljniju pomoć smo dobili od Soros
fonda, od UNESCO – a i od nekih međunarodnih
vladinih programa. Svi su oni prepoznali da se
tu radi o jednoj, u najmanju ruku, autentičnoj
ideji koja je u to vreme već postojala deset
godina i dosta dobro radila. Ozbiljno smo
očekivali da ćemo zbog te međunarodne podrške
izgubiti i ono malo što smo dobijali unutar
Srbije, međutim, bilo je i tada razumnih i
pametnih ljudi.
No, nikako ne želim da preskočim ulogu koju je
imao tadašnji ministar nauke Slobodan Unković.
On je imao hrabrosti da dođe lično i pruži
otvorenu podršku. Odmah je obezbedio pare da se
krene s proširenjem kapaciteta. Čim je smenjen
sa funkcije, sve je stalo.
Svi koji dolaze u stanicu prvo mogu da vide temelje novog smeštajnog objekta koji nikada nije dovršen?
Ti radovi su jednostavno bili
van naše moći. Bilo je mnogo priče i mnogo
obećanja.
U proleće 2002. godine u Petnicu je došao Zoran
Đinđić. On je bio čovek koji brzo misli i
trebalo mu je par sekundi da zaključi zašto te
radove treba završiti. Osetio je zašto te mlade
ljude treba okupljati i raditi sa njima, ali ne
samo zbog funkcije Petnice, već zato što je to
država započela i država mora da pokaže da je
dosledna. I drugo, da moramo stvoriti uslove
koji su što bliži nekim evropskim da bismo mogli
ponuditi dobre međunarodne programe kod nas.
Pa, hoće li Petnica dobiti nove kapacitete?
Bilo je nekih nagoveštaja. Ko god od ministara nauke dođe u Petnicu on vidi te temelje, pa se ražalosti, pa kaže kako treba da se završi, ali onda kad treba operacionalizovati, onda se ta stvar rasteže. Mi smo dobili jedno veoma jasno obećanje od sadašnjeg ministra nauke Bože Đelića da on želi da tu stvar izgura do kraja i da je završi, pa živi bili pa videli kako će se to odvijati.
Koliko je Stanica trpela iz političkih razloga?
 |
Petnica nikad nije bila bliska režimu, ni onda kad smo imali dobru saradnju sa državnom administracijom. Cela ideja Petnice je da je ona alternativa. Ona pokazuje da postoje neke rupe u sistemu. Najveća slabost Petnice je što je kompletna ekipa koja radi i vodi programe vanstranačka. Niko nije aktivan u političkim strankama, jednostavno, to je danas jedna potpuno samoubilačka situacija. Mi smo ipak oslonjeni na javnu podršku, zato što nam je privreda slaba pa ne može kao u razvijenim zemljama da stoji iza programa naučnog i tehnološkog obrazovanja. Dakle, ne možemo kao slične institucije u drugim zemljama da se oslonimo na dominantno sponzorstvo velikih korporacija. Petnica je veoma skup projekat. Da nemamo nijedno dete godišnje, objekti i oprema se moraju održavati.
Stiče se utisak da ste uvek bolje sarađivali sa ministrima nauke nego prosvete?
U stručnim telima uvek ima dosta pametnih ljudi koji znaju šta se radi u svetu i iza sebe imaju neke rezultate i iskustvo. Tu nikad nismo imali blokadu. Imali smo veću ili manju podršku, ali se nikad nije desilo da je nismo imali.
Da li to znači da ste od Ministarstva prosvete imali blokadu?
To se više puta dešavalo, a dešava se i danas. Imamo ozbiljnih problema i sa sadašnjom ekipom u Ministarstvu prosvete. Ministar ne štedi reči hvale, ali mi imamo jednu ozbiljnu redukciju sredstava koja je pet puta smanjena u odnosu na ono što je planirano i dogovarano. Za prošlu godinu dobili smo samo polovinu sredstava od onih koja smo dobili 2001. godine.
Mislite na polovinu u relativnim iznosima?
Ne, mislim u apsolutnim iznosima. Dakle, oko šest puta manje u odnosu na cene i troškove.
Kako obezbediti da Petnica opstane?
Voleli bismo da imamo jednu
stabilnu višegodišnju politiku podrške, po nekoj
formuli koju bismo zajednički dogovorili. Ne
tražimo nikakav privilegovan status, ali samo da
ne moramo svake godine sve da radimo iz početka.
Ako izuzmemo problem sa stabilnošću, glavni
problem Petnice je smeštajni kapacitet. Naš
kapacitet je na nivou od pre dvadeset godina, a
u međuvremenu je prilično ruiniran. Od
kapaciteta zavisi šta se bitno kvalitetnije može
raditi. Hipotetički, ako bi bio veći, mogli
bismo u startu da obuhvatimo veći broj
polaznika, veći broj nastavnika. Time imamo više
uticaja na škole i veću selekcionu grupu za neke
naprednije oblike rada. To je veoma jednostavna
formula koja je tipična za sve slične
institucije u svetu.
Mislim da su ovih par poslednjih godina bile
vrlo teške za Stanicu. Gubimo korak prema svetu.
Obrazovanje je u ozbiljnoj krizi i mi sve teže
možemo nadoknaditi ono što deca izgube u školi.
Nama su pre dvadeset godina dolazili klinci koji
su u 90 odsto osnovnih škola naučili da rade sa
mikroskopom, da drže epruvete, da mere. Danas
dolazi 90 odsto dece koja to nikada nisu radili,
a njih moramo prvo naučiti samo da rukuju
instrumentom, za to moramo odvojiti neko vreme,
umesto da rade nešto napredno, moraju učiti
elementarno. Ako se ta razlika nastavi, džabe
nama moderni uslovi, moderna oprema, nećemo moći
da nadoknadimo taj pad u kvalitetu. I zbog toga
Petnica ne može da funkcioniše kao ostrvo.
Nekadašnji polaznici
Dr
Antun Balaž,
istraživač
Laboratorija za primenu računara u nauci,
Institut za fiziku, Zemun
Petnica je od svog osnivanja bila mesto
okupljanja srednjoškolaca i studenata
zainteresovanih za nauku u onom pravom,
istraživačkom smislu. Veliki broj mladih ljudi
koji danas predstavljaju okosnicu srpske nauke
su upravo deca Petnice. To je nešto što ih
povezuje na ličnom, ali i na profesionalnom
nivou. Rekao bih da to u velikoj meri danas čini
kohezivnu snagu srpske nauke, utiče na
prevazilaženje starih podela između pojedinačnih
nauka i podstiče interdisciplinarnu saradnju.
Kao dete Petnice, i sâm sam prve ideje o tome
šta je nauka i kako izgleda naučni rad dobio
tamo. Čitanje popularnih knjiga o nauci i
rešavanje zadataka iz zbirki je jedna stvar, a
rad na sopstvenom bejbi-naučnom projektu uz
pomoć i savete nekog (pravog) istraživača je
nešto sasvim drugo. Jednom reči, prava stvar. I
tek kad sam se ubedio da je fizika ta jedina
prava stvar (dobro, uz matematiku), počeo sam da
shvatam da je to samo delić velike slike. Čini
mi se da bi bez petničkog iskustva taj saznajni
proces trajao mnogo, mnogo duže. A kada se
okrenem oko sebe na poslu, koga vidim kao
najbliže saradnike? Petničke predavače i decu
Petnice, naravno.
Dr Ranko
Lazić, profesor računarstva
Univerzitet Varvik, Velika Britanija
Petnica je bila ključna za moj razvoj u
naučnika. Osoblje Stanice je imalo iskren lični
entuzijazam za istraživanje, nemotivisan
spoljnim faktorima kao što je novac. Za razliku
od raznih takmičenja, u Petnici smo i radili i
družili se i bili nestašni sa drugim budućim
naučnicima iz svoje generacije.
Dr Lidija
Šekarić, Nanostructures and
Exploratory Devices, IBM T. J. Watson Research
Center
Njujork, SAD
Značaj Petnice za nauku je lako mjeriti ako se
pogleda gdje su i šta rade bivši polaznici.
Petnica je bila i ostala jedno mjesto koje je
davalo ljudima nadu da stvari mogu opet doći na
normalu i da ima smisla baviti se konstruktivnim
stvarima. Značaj za moju profesiju, a i drugih
ljudi, mjerila bih tim koliko smo još svi vezani
za Petnicu. Lično ne bih bila eksperimentalni
fizičar i radila to što radim da nije bilo
petničkih seminara i mojih prvih praktičnih
iskustava u laboratoriji. Sem iskustva, Petnica
mi je dala samopouzdanje da se bavim i oblastima
koje nijesu u mojoj uskoj struci.
Dr Viktor
Kunčak, vanredni profesor
Škola za informatiku i komunikacije, Švajcarski
federalni institut u Lozani (EPFL)
Stanica mi je pružila jedinstvenu priliku da
proširim svoje horizonte u obrazovanju i
druženju dok sam pohađao Osnovnu školu Dositej
Obradović i gimnaziju Veljko Petrović u Somboru.
Pohađanje Stanice je takođe doprinelo izboru mog
daljeg obrazovanja iz informatike na
Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Na
jednom znatno kasnijem nivou obrazovanja, takvu
koncentraciju entuzijazma koju sam imao prilike
da iskusim u Stanici mogao bih da uporedim samo
sa atmosferom na svojim doktorskim studijama na
Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT) u
SAD i Školi za informatiku i komunikacije na
Švajcarskom federalnom institutu u Lozani. Pored
mogućnosti da iskusim lepotu nauke, istakao bih
vrednost programa Stanice u upoznavanju kolega
koji dele moja naučna interesovanja. Kolege iz
Stanice sam kasnije često sretao na mnogobrojnim
takmičenjima iz prirodnih nauka, potom na
studijama u Novom Sadu, na MIT-u, pa čak i sada
kao profesor na EPFL-u u Švajcarskoj.
Iz ličnog ugla: Petnica, pogled spolja
Elenor
Hejz, urednik britanskog
časopisa “Science in school”
Boraveći u ostalim delovima Srbije, iznenadila
sam se koliko je Petnica u stvari dobro poznata
i često posećena. Svaka osoba koju sam srela (a
da govori engleski) čula je za Petnicu, a mnogi
od njih su pohađali jedan ili više petničkih
programa. Osim što je svako čuo za Petnicu,
jedna od posledica njene dvadeset pet godina
duge istorije jeste što se polaznici mogu
pronaći na skoro svakom univerzitetu, kompaniji
ili drugoj organizaciji u Srbiji.
Bila sam zadivljena kako Petnica omogućuje
mladim ljudima da nauče koliko je nauka
uzbudljiva, bez obzira kakva će biti njihova
buduća karijera. Pojam “nauke” se široko tumači,
sa većim naglaskom na tehnici istraživanja nego
na temi.
Programi ne samo da pokrivaju standardne naučne
discipline kao što su biologija, fizika i
astronomija, već i oblasti kao što su
psihologija, lingvistika i sociologija. Mladi
ljudi se podstiču da dolaze godinu za godinom
pohađajući različite programe: da posle fizike
prate istoriju, ili psihologiju posle geologije.
Oni koji su bili polaznici na više seminara
pozvani su da posete Petnicu u bilo koje doba,
da učestvuju u obrazovanju mlađih polaznika ili
da koriste resurse Stanice za svoje fakultetske
projekte.
Jedan važan aspekt Petnice je da – izuzev
poslednje konferencije – u njoj nema takmičenja:
ne postoje nagrade ni potvrde. Bez obzira na to,
učenici mogu da koriste rezultate svojih
istraživačkih radova da bi dokazali svoje
iskustvo kad se upisuju na univerzitet.
Dodatna korist je što mladi ljudi na ovim
programima imaju direktan i dugoročan kontakt sa
naučnicima u različitim stadijumima njihove
karijere (što uključuje studente univerziteta,
doktorante, mlade naučnike i profesore). To im
omogućava da saznaju više o naučnim karijerama.
Mladi ljudi koje sam srela definitivno nisu
stereotipni, preterano usredsređeni naučnici:
oni su druželjubivi i otvorenih shvatanja,
širokog spektra interesovanja. Bez obzira na to
da li postaju naučnici ili svoj entuzijazam i
naučno iskustvo prenose u druge oblasti, oni će
biti dragocen resurs za Srbiju.
Mada sam bila oduševljena divnim okruženjem i
prostranim građevinama, moj najjači utisak je
atmosfera uzbuđenja i entuzijazma koja tamo
vlada. Volela bih da je nešto slično bilo
dostupno u vreme kad sam ja bila u školi i na
univerzitetu u Velikoj Britaniji.
Iz ličnog ugla: Zašto je Petnica važna
Božidar
Đelić, ministar nauke,
prvi nosilac titule
"ličnost godine" nedeljnika Vreme
Krajem novembra prošle godine, prisustvovao sam
otvaranju sedme konferencije “Korak u nauku” na
kojoj polaznici Istraživačke stanice Petnica
krajem svake godine prezentuju svoje naučne
radove. Ova konferencija ni po čemu se ne
razlikuje od drugih naučnih konferencija.
Učesnici drže predavanja na kojima predstavljaju
svoje rezultate, unapred pripremaju postere na
kojima su prikazani najvažniji elementi radova,
a svi radovi se objavljuju u zborniku. Jedina
razlika je zapravo u tome što je reč o
srednjoškolcima, a ne o afirmisanim naučnicima.
Neverovatna činjenica da je i petnaestogodišnjak
u stanju da za manje od godinu dana odabere
temu, uradi eksperiment, analizira rezultate i
predstavi ih na ovoj konferenciji, posledica je
dvadeset i šest godina duge tradicije Petnice i
napornog rada grupe entuzijasta sa Vigorom
Majićem na čelu.
Vigor i njegovi saradnici su tokom godina od
Petnice napravili jedinstvenu ustanovu za
vanškolsko obrazovanje. Sve je specifično u vezi
s Petnicom. Od toga kako se biraju polaznici,
preko metode rada, do toga koliko ova
institucija za sebe veže sve one koji su imali
prilike da se susretnu s njom. Nije nimalo čudno
to što su “petnički model” kopirale i slične
institucije iz Nemačke i Izraela.
“Petnički model” specifičan je upravo po tome
što učenike osposobljava za pravo bavljenje
naukom. Fokus rada nije na akumulaciji podataka,
već na tome kako postaviti prava pitanja, kako
analizirati i prezentovati rezultate. Ovde su
učenici u kontaktu sa najaktuelnijim temama u
prirodnim i društvenim naukama.
Uticaj Petnice na nauku u Srbiji je nesporan.
Pri tom, ne mislim samo na razvoj naučnog
podmlatka, već i na uspostavljanje kontakta
između ovih mladih ljudi i naših najboljih
naučnika. Stručnjaci iz preko sedamdeset
fakulteta i instituta dolaze redovno u Petnicu
da drže predavanja srednjoškolcima i da im budu
mentori na projektima. Kontakt sa naučnicima i
njihovim radom petničani često nastave i u toku
fakulteta i magistarskih i doktorskih studija.
Bivši polaznici često i sami postanu saradnici i
nastavlja se ciklus stvaranja mladih motivisanih
naučnika. Kroz ovakav vid rada prošlo je preko
pedeset hiljada učenika, studenata i nastavnika.
Danas, ovih pedeset hiljada petničana je svuda
oko nas. Bivši polaznici Petnice bave se naukom
kako kod nas tako i na najboljim svetskim
univerzitetima, rade u Guglu i Majkrosoftu,
promovišu svoja istraživanja na Festivalu nauke,
a dvoje čak radi i u mom kabinetu. Nesporno je
da je Petnica sve ove mlade ljude osposobila u
veštinama koje u tako ranom uzrastu ne bi mogli
nigde drugde da steknu.
U godinama koje slede, Istraživačka stanica
Petnica mora da ostane ono što jeste, ali i da
nastavi da se razvija i unapređuje, kako je to
uvek i činila. Pre svega, moraju se unaprediti
kapaciteti stanice za smeštaj većeg broja
polaznika i obezbediti nove savremene
laboratorije za eksperimentalni rad. U izradi
projekta i izgradnji nove infrastrukture Petnica
će imati podršku Ministarstva za nauku i
tehnološki razvoj koje od samog početka rada
Petnice podržava programe ove istraživačke
stanice.
Takođe, voleo bih da u narednom periodu Vigor
Majić, saradnici i polaznici Petnice igraju
aktivnu ulogu u definisanju strategije naučnog i
tehnološkog razvoja Srbije u kojoj će jedno od
ključnih pitanja biti i kako motivisati mlade
ljude da se bave naukom u Srbiji. U anketi koju
smo sproveli među svim naučnim institucijama u
septembru prošle godine, najviše zabrinjava
starosna struktura u našoj nauci. Fokus u
sledećih par godina mora da bude na
identifikaciji i obrazovanju mladih ljudi koji
će zameniti veliki broj naučnika koji će uskoro
otići u penziju. Iskustvo Istraživačke stanice
Petnice u ovome će nam biti od neprocenjivog
značaja.
Mislim da je izbor Vigora Majića kao čoveka
2008. godine odlična odluka upravo zbog uticaja
koji su on i Istraživačka stanica Petnica imali
na ovu zemlju i zbog važnosti da ovaj uticaj i
značaj Petnice u narednom periodu budu još veći.
Već dvadeset i šest godina prioritet Petnice su
mladi motivisani ljudi i vrhunska naučna
istraživanja, a oni moraju da postanu i realni
prioriteti Srbije. Od velikog broja mladih ljudi
sam čuo o tragu koji je Petnica ostavila na
njihov život i njihove karijere u nauci i drugim
oblastima. Nadam se da će u budućnosti što veći
broj mladih ljudi imati prilike da ide u Petnicu
i siguran sam da će njihovo znanje i entuzijazam
biti ključni u razvoju nauke u Srbiji.
Izvor:
Nedeljnik VREME.
| Komentari na sajtu B92 o ovom članku Postojeći komentari |
| Pošaljite svoj komentar na B92 Pošaljite komentar |
