|
27.03.2007. Koga se Amerikanci plaše Ako se ikoga na svetu Amerikanci trenutno plaše, to su "žuti". Iako je krajem osamdesetih izgledalo da su baš Japanci ti koji će uspeti da se dignu toliko visoko da mogu da ugroze USA, Ameri su sa par državnih i ekonomskih intervencija (a bogami, malo je pomagala i CIA) uspeli da ih vrate tamo gde oni misle da im je mesto.
Sećam se da je još davno, pre 30-ak godina, Jevrej nemačkog porekla i tada već bivši državni sekretar, Nobelovac, diplomata, savetnik predsednika, plejboj i šta još sve ne, Henry Kissinger (1923), u svojoj autobiografiji vizionarski pisao da će se spoljna politika Amerike kad-tad baviti samo zemljama koje su stvarna pretnja Americi, a to su jedino mnogoljudne zemlje: Indija i - Kina. Znao je on sta priča, jer današnja Kina predstavlja svetsko čudo, zemlju koja ozbiljno preti da trajno poremeti odnose i prioritete u svetu. Od toga se administraciji u Beloj kući diže kosa na glavi, jer se odmah sete onog našeg grafita "... džabe ste krečili!" $13.000 milijardi Pre nego što nastavim o Kini, moram da kažem da Amerika trenutno brekće od ekonomskog napora. Svi njeni kapaciteti su pod punom parom i na granicama izdržljivosti. Zato je posao kult u Americi. Svi rade i spremaju se za to još od pelena. Kao što su u komunizmu postojale dobrovoljne radne akcije, i ovde je obavezan dobrovoljni rad, ali je to zamotano u drugačiji celofan. Ne postoji benzinska pumpa, samoposluga, kamp, škola, muzej, plaža, biblioteka niti bilo koje veće okupljane, bez neke grupe zaposlenih omladinaca i omladinki, koji neretko rade i puno radno vreme. I (opet) svi su srećni zbog toga! Kroz to su pre ili kasnije morali praktično svi da prodju - Klinton je bio u Malim goranima, Bušova supruga u biblioteci u osnovnoj skoli itd. Stepen zaposlenosti je fantastičnih 96% (to znači da nezaposlenih praktično i nema, a da tih par posto što se pojavljuje u statistici ili traži ili trenutno menja posao, na bolovanju je i sl.). Amerika već 3 godine radi više nego, kod nas već legendarni radiša, Japanac. Imaju samo 9 neradnih dana godisnje (od toga su 2-3 božić) a i tada mnogi rade, trudnice imaju bednih 6 nedelja porodiljskog, na godišnje odmore skoro niko ne ide jer nije siguran da mu u međuvremenu radno mesto neće zauzeti neko bolji. Kada odeš na bolovanje, prvo ti skidaju dane od godišnjeg odmora, a tek onda radne dane, ali to svi izbegavaju, jer se zkoro po pravilu zna - nakon toga te čekaju papiiri i otkaz.
Svake godine u Americi se otvara oko 3 miliona novih radnih mesta. Zamisli da moraš svake godine da smisliš šta da rade svi ti ljudi, gde smestiti njih i njihove porodice, odakle ih sve plaćati, kako ih organizovati i plasirati njihove proizvode, i na kraju krajeva, kako sve to pretvoriti u državni napredak. Kada sam bio na njujorškom Wall Streetu lično sam video da u 9 sati uveče svi soliteri blješte, ali ne od reklama, već TAMO SVI JOŠ UVEK RADE! Za nas je sve to kao neki ružan san, ali tako se postaje svetska ekonomska sila br. 1, i zemlja čiji je bruto nacionalni dohodak prošle godine bio $13.000 milijardi. I prosijaci na ulici moraju da rade i drže kanticu makar 10 sati dnevno, inače im nema života. Američke investicije su ogromne i prevedene u dolare izgledaju kao neki zgodan binarni broj - par jedinica, a onda nepregledni broj nula. Samo troškovi američke vlade dnevno iznose preko $2 mld. Pojedine firme i korporacije su bogatije od nekih država u svetu: Srbija u idealnim uslovima (recimo, kada se prave statistike pred izbore) ima oko 2 miliona zaposlenih i kažu da ćemo u 2007. ostvariti oko $40 milijardi obrta (to ne znači da ćemo toliko zaraditi, već je to samo cifra koja će proći kroz naše ruke. Koliko će NAMA ostati - to znamo svi.). A samo firma koja se zove "Disney", i koja zaposljava tričavih 180.000 radnika, prošle godine je okrenula $40 milijardi! I to još bez neke velike tehnologije i znanja - oni nude svet zabave. A šta onda reći za na primer "Cisco Systems, Inc." iz kalifornijskog San Hozea, koji je sa samo 50.000 zaposlenih vodeći svetski gigant i traser novih puteva u elektronici i opremi, a koji godišnje zarađuje preko $30 milijardi! Multinacionalna naftna korporacija "Exxon", firma čija organizaciona struktura i poslovni bilansi izgledaju kao neki zamršeni SF roman, i koja predstavlja sam svetski vrh u mnogo čemu, sa samo 80.000 zaposlenih ostvaruje godišnji promet od preko $350 milijardi, od čega njima svake godine čisto ostaje nekih $36 milijardi! Ako se setimo da je čitav projekat slanja ljudi na Mesec, "Apollo", koštao nekih $20 mld., dobijamo malo jasniju sliku o kakvoj se silnoj lovi ovde govori. Kina Pa ko onda uopšte ima hrabrosti da kaže da ima šansi protiv ovakve premoćne Amerike? Do skora je izgledalo niko nikada, ali na scenu je isplivao Zmaj - zemlja koja je još 2000. godine imala preko 1.300 miliona stanovnika [I pored toga što je zakonom dozvoljeno samo 1 dete, dok se za drugo plaćaju ogromne dažbine.]. Neću ovde da se osvrćem (a trebalo bi!) na burnu istoriju koja traje "svega" 5.000 godina, niti na politička previranja u XX veku koja su postavila temelje za ono što će se dogoditi u budućnosti. Kada je veliki lider i predsednik partije, Deng Xiaoping (1904-97), vizionarski usmerio svoju zemlju ka otvaranju ka svetu i tržišnoj ekonomiji, Amerikanci su zadovoljno trljali ruke. Činilo im se da se otvara jedno novo tržište za njih, gde će Miki Maus, farmerke, "Coca-Cola" i "Nike" ponovo početi da donose toliko željene milijarde. Činilo ima se da stotine miliona gladnih i žednih samo čeka na poznate američke globalne gluposti koje su već toliko puta donosile pobede širom sveta. Ali prevarili su se. Svi su znali da u zemlji koja je sagradila Veliki zid, koji se vidi i iz kosmosa, rad nije nepoznata reč, ali da će raditi toliko, bilo je neverovatno za sve. Ubrzo su američki privatnici shvatili da zbog niske cene rada svaki proizvod mogu u Kini da naprave za deset i više puta nižu cenu nego kod njih, i uskoro su sve velike fabrike premeštene na Daleki istok, tako da danas praktično i nema velike industrije u SAD. Ameri su plaćali Kini za jeftin rad i tako se bogatili, ali bogatila se i Kina. Umesto da troši milijarde i milijarde na beskonačnu trku u naoružavanju i podrivanju drugih zemalja i sistema, Kina se okrenula standardu svojih građana, nauci, obrazovanju i napretku. Po prvi put u svojoj istoriji, Kina je mogla da skrene pogled sa svog primarnog zadatka - kako prehraniti populaciju pirinčem - i da ga usmeri u budućnost. Iz socijalizma im je ostala navika da se radi i subotom, što zemlji sa 800 miliona zaposlenih obezbeđuje više ekstra radnih časova godišnje od bilo koje druge zemlje na svetu - ispada da rade 2 meseca godišnje duže od ostalih! Svake godine Kina štancuje oko 12 miliona novih inženjera i naučnika iz svih oblasti, koji složno grade i guraju svoju zemlju napred. Više nije redak slučaj već pravilo da uspešni i školovani Kinezi hrle u svoju otadžbinu i tamo se dobro zapošljavaju i osnivaju svoje firme. Zemlja ima privredni rast kakav niko nikada nije zabeležio u mirnodopskim uslovima - više od 3 puta veći od industrijski najrazvijenije zemlje sveta - Amerike. [Srbija beleži najveci rast od svih svojih komsija, "a i šire": nepunih 5,9%; Kina ima preko 10,6%.] Taj rast i nije čudo, jer imaju preko 800 miliona zaposlenih ljudi, dok Amerika ima "svega" 152 milion. Zato Amerika i ima otvorene granice i svake godine pušta sve veći broj dođoša, pogotovu onih koji su spremni da besomučno rade i zasnuju porodice budućih radnika. [Koga interesuju komparativni podaci, neka ode na CIA-in sajt i uveri se. Zanimljivo je. https://www.cia.gov/cia/publications/factbook/print/ch.html] Svako ko redovnije čita naš sajt sigurno je primetio sve veće prisustvo Kineza i u kosmosu. Vrlo brzo su uspeli da pošalju čoveka u kosmos, a već ima priča i o nekim satelitima i orbitalnim stanicama, dok je naj-taze vest da planiraju i prvog kosookog na Mesecu! Koja će to tek trka da nastane! Čitav svet je bio zaprepašćen kada je 2005. godine čuo vest da
jedna naizgled mala i (meni) beznačajna kineska firma, "Lenovo",
zeli da otkupi čitav PC biznis od druge najveće kompjuterske
kompanije na svetu, IBM-a (prvi je "Microsoft")! Međutim, kada su
kosooki tresnuli na sto džak sa $2 milijarde, bilo je jasno da stoni
racunari nepovratno odlaze na Daleki istok. Danas je "Lenovo"
najveći kineski proizvođač kompjutera i opreme, a njihov prvi čovek
je teški milijarder. [Imaju oko 20.000 zaposlenih, sa rastom
zaposlenih od 80%, a godišnje prodaju robe u vrednosti od $3 mld.
Glavni menadžer je Amerikanac.] Ujka Sam je bio zgranut! Pa zar da ih neko, i to još komunistička zemlja, bije njihovim oružjem!? Odmah su usledile mere tipa "McDonald's"-a, koji je (kao) prijateljski ponudio da BESPLATNO sagradi svoje lokale u svim velikim kineskim gradovima, ali Kinezi nisu glupi. Znali su da je u pitanju još jedna "žvaka za seljaka", još jedna jeftina američka igra koju "prodaju" svakome koga uhvate još od kako su se doselili u Novi svet. Uvaljujući svetu (čitaj: budućim kolonijama) jeftine stvarčice, kao što su već pomenute farmerke, "Coca-Cola", "Nike", ili rep muzika, sport, droga, SIDA i sl., ponavlja se priča prvi put pre sto godina ispričana Indijancima, kada su kolonizatori dobijali čitave nepregledne teritorije za bezvezna ogledalca, crvenu ćebad i đinđuve. Kada su videli da je na njihovim fakultetima sve više Kineza, Ameri su se dosetili i ponudili im da im tamo otvore svoje najveće univerzitete, kao što je Harvard, Prinston, Berkli, Stenford, Jejl i drugi, u nadi da će tako lakše pridobijati mlade Kineze za rad preko okeana. Ali ni Kinezi nisu mutavi. Njihov predsednik je naredio, i to je odmah sprovedeno u delo (još jedna divna tekovina socijalizma!), da se sagradi najveci univerzitetski centar na svetu, gde će milioni Kineza da se obrazuju i daju doprinos razvoju svoje, a ne tuđe domovine. Čega Kinezi treba da se plaše O ovoj temi bi mogla, a sigurno već i jeste, da se napiše podebela knjiga, što meni normalno i nije cilj. Samo sam želeo da malo pokažem sa čime se ovde u Americi ljudi bave i šta ih čini nespokojnima. Jasno je da Kina grabi krupnim koracima napred i da će se taj trend nastaviti i dalje. Takođe, jasno je i da Amerika neće sedeti skrštenih ruku i čekati da postanu druga sila po jačini na svetu. Po mom mišljenju, Kinezima naveća opasnost preti od njih samih: da li će uz pomoć svoje kulture i tradicije, politike i zakona, inteligencije i obrazovanja, moći da se suprotstave opštoj i pogubnoj globalizaciji i američkoj subkulturi. Ako ih ovi uhvate na MTV i Britney Spears, na dodeli Oskara i Miss World, na Svetska prvenstva u fudbalu i Velikog brata, proverene mehanizme zamajavanja tupave sirotinje, onda im se crno piše.
(05.03.2007.)
|
|
