|
02.04.2007. Đulijani ili Do izbora republikanca Rudolpha W. Giulianija za gradonačelnika New Yorka 1993. godine, ovaj grad se smatrao opasnim za život. Do tada, stopa nasilne smrtnosti na ulicama je bila maltene svake godine sve veća, a onda se pojavio ovaj momak u čijim žilama je tekla talijanska krv. Doneo je takve reforme u gradskim zakonima, da je preko noći stekao masovnu podršku stanovnika ovog grada, i samo ga je ustavna odredba "spasila" da 2001. ne bude izabran i po treći put uzastopce na tu tešku funkciju. [Оn se utešio tako što se ove godine kandidovao za mesto – predsednika države!] Kao prvo, Đulijani je gradskoj policiji dao takve prinadležnosti kakve nisu imali nigde u USA. Bilo im je dozvoljeno da upotrebljavaju brutalnu silu kada god im se to činilo da treba, a to je bilo jako često. Uveo je zakon da se vozaču koga u gradu uhvate da vozi u pijanom stanju kola zaplenjuju i prodaju na javnoj licitaciji a novac šalje u gradsku kasu. U zavisnosti od maligana, vozaču biva oduzeta dozvola, a svakako biva plus i novčano kažnjen. Ako te uhvate u pokušaju bilo kakve pljačke, pa makar ona bila i bezazleno otimanje walkmena u parku, sledile su teške batine na licu mesta i drakonske kazne. Ko je bio uhvaćen u samoposluzi da krade čokoladice i sladoled, bio bi takođe prebijen i onda lisicama vezan za stub na ulazu, da ga vide svi koji ulaze. Ubrzo je ovakav metod počeo da daje rezultate i stopa kriminala je počela da opada sve više. Njegovi protivnici su njegove drakonske metode videli kao zgodnu
priliku i organizovali javno suđenje "ovom divljaku, koji ne poštuje
ljudska prava ovih jadnih ljudi, koji možda i nisu krivi što im
život nije pružio šansu da i oni budu advokati". Međutim, Đulijani
je na suđenju izjavio da neće dozvoliti NIKOME da se meša u njegov
posao i da za bitange nema mesta u njegovom gradu. "Kome se ne
sviđa, neka me smeni! Rezultati govore da sam JA u pravu!" –
dovikivao je sa optuženičke klupe razjareni Italijan. Svi građani ne
samo NY su bili na njegovoj strani a protivnici i neistomišljenici
su morali da se povuku podvijenog repa. Uveo je, recimo, zabranu javnog pušenja prvo u domovima zdravlja, bolnicama, školama i fakultetima, svim radnim mestima itd., što je vrlo brzo prošireno i na sve javne prostore, kao što su bioskopi, sve javne čekaonice, aerodromi, vozovi, metro, restorani, kafići itd. Ko misli da i pored svega čovek uvek može da se zaključa u svoju gajbu i naduvani se koliko mu duša (pluća?) ište – vara se, jer ako te osete komšije, a osetiće te sigurno jer su klima–uređaju jedinstveni za čitavu zgradu i povezani, i u kući NIKO ne puši, sledi ti kazna ili iseljenje! Danas je pušenje praktično istrebljeno iz ovog grada, a samo tu i tamo se mogu videti pokunjeni pojedinci kako krišom stoje ispred vrata velikih poslovnih zgrada i u košuljama nabrzinu cugaju svoju dozu ovog opakog otrova. Verovatno već do kraja OVE godine pušenje biti zabranjeno u čitavom gradu, tako da ćeš plaćati kaznu čak i ako pušiš u ogromnom Central parku ili na vrhu Empire State Buildinga! Kad sam se vozio podzemnom železnicom – slavnim njujorškim Subwayem – bio sam (pored ostalog) iznenađen njegovom čistoćom. Iako linije povezuju kulturno i etnički veoma raznovrsne delove grada, kao recimo naše Dedinje ili Terazije sa predgrađima Obrenovca, samo još karikiranije, vagoni su čisti, sređeni i, iako očito ne novi, ali oprani i bez grafita. Setio sam se brojnih filmova u kojima sam viđao te iste vagone "ukrašene" neverovatnim grafitima i crtežima čija krajnja poruka mi je uvek izmicala. Šta se desilo? Umetnici su izgubili inspiraciju? Ne! Nešto još neverovatnije. Vršena su istraživanja, o kojima je kasnije bila napisana i knjiga koja je postala bestseler u USA. Naime, ispostavilo se da za svako vandalsko ponašanje ima leka. Samo ne onako kako većina zamišlja, već suptilnije. Pokušali su gradski oci sa policijom, skrivenim kamerama, edukacijom, lepim rečima, šlihtanjem i bogtepitaj kakvim sve metodama da obuzdaju mlade i nezadovoljne "umetnike" da ne žvrljaju i ne uništavaju gradsku imovinu. Nije bilo rezultata, već naprotiv. A onda je došao jedan čovek i predložio im spasonosno rešenje: "Čišćenje! Koliko oni ižvrljaju, mi ćemo očistiti!" I krenuli su. Bio je to sizifovski posao: crnci preko noći iscrtaju hiljade svojih remek–dela sprejevima u boji, a komunalci preko dana to skidaju hektolitrima razređivača. I zamisli – pametniji pobedio! Ispostavilo se da stvar funkcioniše! Ubrzo su ti što crtaju izgubili svoj imidž buntovnika i boraca za "svoju stvar". Grafiti su prestali da budu "Inn". Pobedila je kolektivna svest da to i nije neki fazon i da treba pronaći nešto drugo i kreativnije. Jeste da je čitav projekat koštalo grad NY milione i milione dolara, ali je dao rezultate. Danas, rekoh već, vagoni izgledaju čisti i uglancani i verovao ili ne, NIGDE nema niti jednog jedinog grafita! Nothing! Svi imaju šanse Onomad, pitali neki beli Ameri mog brata zašto mi imamo decenijske probleme sa Albancima. Pokušao on da objasni, pričao o Bici na Kosovu, o Turcima, Titu, o VIII Sednici, Slobi, ali oni ne kapiraju. "Koje kažeš godine? 1389? Šta vam je to – neki kod, neka šifra? Godina??? Pa zar je IKADA postojala ta godina?" Kažu, nemate bre vi pojma! Evo kako smo mi to uradili. Nama su naši obojeni pravili probleme. I oni su tražili demogratska prava koja im sleduju. Ali, ne može to tako, kad se oni ne pitaju. Da se ne bi bunili i ratovali protiv nas i sistema, smislili smo par trikova: jedan crnac ili Portorikanac je postao profesor na nekom velikom univerzitetu! Jedan je postao prvak sveta u boksu. Jedan snimio najprodavaniju ploču i postao milioner. Jedan dobio Oskara, a jedan postao predsednik nekog upravnog odbora. I to je to – niko ne može da kaže da nemaju šansi. Ovo je Amerika – SVI imaju šanse! Uvek im pokažemo primere. Tako ste trebali i vi da uradite. Trebalo je da im date sve što traže: i zastavu, i jezik i himnu i škole, novine, TV stanice – SVE! Oni imaju bogate rođake po svetu koji im šalju ogromne pare, a vi ste trebali da im pomognete da otvaraju fabrike, firme, šta god oni vole. Ima ih mnogo i biće ih još više. Ako bi i njihovi rođaci videli da je tu lepo, došli bi i oni. Vi ste trebali samo da tražite da plaćaju porez – i ništa više! I svi bi uživali. Eto! Kome treba pomoći? Tim Amerima se jako dopala i naša priča iz vremena kada sam ja išao u osnovnu školu. Pričali im mi kako se kod nas šezdesetih godina često uobičajavalo da posle 6. časa ostaju najlošiji đaci iz matematike i srpskog, a da im učiteljica ili neki odlikaš pokazuje i podučava ih. Ameri su padali pod sto od smeha. Zašto ste to radili, crni vi? Zašto ste pomagali NAJGOREM? Zar nije trebalo NAJBOLJEM da pomognete? On bi onda brzo završio školu, zaposlio se, postao preduzetnik i direktor i sve vas zaposlio u svojoj uspešnoj korporaciji. A ovako? Je li IKO od tih najgorih IKADA postao dobar, je li ikada neko od njih ikako to vreme vratio i školi i drugarima, da ne kažem državi? Ti koji su u osnovnoj školi loši, kasnije su loši i u svim stvarima i od njih je trebalo odmah da dignete ruke, to je posao za njegove roditelje, a vi ste svi trebali da se okrenete nekom genijalcu i da se držite njega. Takvi ste vi i u politici i u svemu drugom! Šta da im kažem ...? < :: | :: >
(05.03.2007.)
|
|
