|
02.04.2007. Studiranje na američki način Juče se završio upis na fakultetima u Americi. Bilo je strašno. I tu, kao i svuda u Americi, vlada strahovita konkurencija. Recimo na Harvardu. Svi su čuli za taj univerzitet: Najstarija visokoobrazovna ustanova u Americi, osnovana još 1636. godine, sa oko 18.000 zaposlenih, i godišnjim fondom od neverovatnih $30 milijardi! Nije čudno da je više od 16% svih nobelovaca baš ovde studiralo, a da je san mnogih da se upišu baš tu. Ne samo Amerikanaca, jer praktično svi genijalci iz čitavog sveta žele da studiraju na nekom od ovdašnjih "Top-10" univerziteta. Ove godine Harvard je odbio preko 1.100 molbi za upis, iako su svi na prijemnom iz matematike dobili maksimalnih 800 bodova! Yale je uradio isto sa mnogim svojim aplikantime, iako su svi oni prethodne 4 godine bili suvi odlikaši, a na SVIM testovima, kojih ima makar 5, dobili maksimalan broj bodova. Nema šanse - drugi put! Princeton je uradio isto sa hiljadama superinteligentnih potencijalnih studenata - jednostavno, nema mesta. Čak 60% svih maturanata u Americi ove godine je potražilo mesto na nekom od fakulteta. Shvatili ljudi suštinu: Nema škole - nema posla! Ovo je najselektivnija prijemna godina i dugoj istoriji američkog visokog školstva. Pored toga, ovo je i godina kada je podneseno najviše molbi za upise na elitne fakultete. Stanford je, naprimer, primio rekordnih 23.956 molbi za upis, a primio samo 2.456 budućih studenata, što je svega 10,3%! Harvard je bio još "gori": Primio je samo 2.056 đaka, ili 9% prijavljenih, što je najmanje u istoriji ove škole. Najgore su prošli oni koji su mislili da se ubace na Columbiju, jer je tamo primljeno svega 8,9%, što je bila najmanja šansa od svih fakulteta u USA. Kada sam pitao koliko će sve to školovanje da košta jadnog studenta kome ovako počnu školski dani, odgovorili su mi da je to (kao i većina mojih pitanja) glupo pitanje jer su pare nevažne (posle vidim: Stvarno, niko nigde ne pominje lovu!). Ako te kojim nemogućim slučajem prime recimo na Harvard a nemaš za školarinu, možeš slobodno da uđes u koju hoćes banku i zatražiš kredit - svi će ti ga rado dati, jer se zna da ćeš, kad diplomiraš, imati takvu platu da će za tebe vraćanje tog kreditčića biti kao neka zabava. Ako ne želiš da imaš posla sa bankama, izađi slobodno na ulicu i maši s papirom za upis na neki od navedenih univerziteta, i 100% će ti neko prići i ponuditi stipendiju! Kad završiš, zaposlićeš se kod njega, i eto korisne simbioze, o kojoj smo mi učili, ali samo iz biologije (znaš ono: vlasulja i rak-samac i tak'e stvari). Snajka mi je ispričala da je kod nje na Stanfordu bilo, ako ti roditelji godišnje imaju ispod $50.000, fakultet će ti dati da besplatno studiraš, samo ako si ti položio prijemni i budeš primljen (što vidiš i sam da nije kao kod nas, isto. Da kažem da je prošle godine na skoro sve tehničke fakultete u BG, za ostale gradove ne znam, prvi put u istoriji prijavljeno MANJE studenata nego što su ionako mali kapaciteti! Bravo momci! Vidimo se mi u kladionici, mani učenje ... A posle će da bude Sloba kriv, Gonzales, Ahtisari, sudija i ko sve ne ...) Hm, još nešto mi nije bilo jasno: Kako oni nekoga ipak prime a nekog ne, ako već svi rade te testove bez greške? Objasnili su mi da u čitavom sistemu postoji bezbroj sita. Prvo su srednjoškolske ocene - prednost imaju njihovi "vukovci", "teslovci", "pupinovci" i ostali. Ako ih ima previše (a ima), dolazi sledeće sito: Nije svejedno da li si maturirao sa svim peticama dobijenim u Zavidovićima, u Ženevi ili u "Hunter High School" u NY. Potom dolaze testovi: Svuda je obavezno matiš, engleski, snalažljivost i inteligencija. Postoje godine kada je pored svega prethodno nabrojanog, ipak jedino merodavan tzv. esej, ili što bi mi rekli, pismeni sastav. Tema je najčešće svuda u Americi ista: "Zašto misliš da bi trebalo baš mi da te primimo?" [Slična tema je i kada hoćeš da apliciraš u "Microsoft", "Cisco" ili Pentagon, CIA-u ili bilo gde slično.] E sad, naravno da će neko ko napiše da je čitavog života išao u najbolje škole - od vrtića pa do High Schoola, sve završavao u roku i sa najboljim mogućim ocenama, i koji ne vidi gde bi drugde trebalo da ide, imati veću šansu od nekog ko nedajbože napiše da bi voleo tu da studira jer ga čeka velika plata, zezanje i provod. Naravno da i ovde ima intervencija oko upisa. Sigurno da će neko ko je visok 2,20 m i igra basket lako biti primljen na neki od fakulteta, jer će im on donositi milione godišnje od TV prenosa utakmica. Ili neki tamo plivač, veslač, futbaler koji još ne zna ni jezik ... Takođe, ako se prijavi neki šeikov sin, koji je vredan i obrazovan, a otac mu je (onako spontano) pomogao kampanju stranke ili predsednika Amerike, šanse za upis mu rastu vrtoglavom brzinom. Čak i naivku je jasno da je Stenfordu "bila čast" da Chealsea Clinton (1980), jedina kćerka bivšeg predsednika USA, ali i kćerka možda prvog ženskog predsednika Amerike u istoriji, Hillary, upiše baš njihov fakultet. Sve će to narod pozlatiti! Ako se ove godine slučajno pojavio neki novi Hawking ili Terence Chi-Shen Tao [o njemu sam pisao 14.03], siguran sam da će samo njihovo pojavljivanje biti dovoljno da budu bez mnogo priče primljeni na bilo koji univerzitet koji odaberu. Setih se sada jednog događaja još od pre 30 godina, koji ima veze sa ovom temom, samo ja to tada nisam znao. U vojsci sam upoznao jednog Albanca iz Đakovice, Marka Ćulaja, sposobnog inženjera elektrotehnike, matematičkog genija. Još kao mali, pobeđivao je na svim regionalnim takmičenjima iz fizike i matematike, bez ikakvih problema. U vojsci se (1984) interesovao za prve kompjutere (slavni ZX84), u vreme kada sam ja mislio da oni postoje samo u filmovima. Mark mi je tada pričao da je još kao mladi srednješkolac otišao jednom sa porodicom u Američku ambasadu u Beogradu da bi tražili dozvolu da zbog nekog smrtnog slučaja odu u USA. Dok su oni svi čekali na red, došao je jedan službenik i malog Marka pozvao sa strane, na razgovor. Svi su zbunjeno gledali, jer to nije ni tada bio dobar znak. Međutim, oni su ga pitali da li je zainteresovan za neku stipendiju i da li bi voleo da ostane tamo preko bare. Neverovatno: oni su VEĆ ZNALI za njega! Danas je Mark i dalje u Đakovici, ima vodeću stručnu poziciju i jednoj velikoj firmi sa stranim kapitalom i bavi se problemima veštačke inteligencije. Nije hteo da napusti Kosovo, ali da ne bih skliznuo sada u politiziranje, prekidam dalju priču. Ionako me zbog toga svi kritikuju, kao da sam ja kriv što čovek danas, ako hoće (a mora!), u svemu može da vidi politiku! Ne kreiram ja stvarnost. A nju svako vidi na svoj način. Ko ne veruje u ovu tezu, neka čita stare Grke - tamo sve piše. Ljudi za koje niko ne zna Da ipak dovršim ovaj blog s nečim što je i suština čitave stvari. Nije važno - Ameri se upisuju, ide im kako im ide, itd. Međutim, ja lično znam nekolicinu naših koji su se na neke volsebne fore upisali na navedene fakultete i pozavršavali ih. ZA NJIH BRE NIKO U NAŠOJ ZEMLJI NE ZNA! Ovde kad završiš recimo Harvard, dobiješ kravatu u bojama škole, i kad sutra odeš na konkurs za posao, ako te vide da je imaš, NEĆEŠ imati problema. Kravata će ti doneti godišnji minimum od br $300 ili $500 hiljada. Znaju da si prošao tešku selekciju i da si već prekaljen borac. A kod nas? Već rekoh gore, neće naši đaci bre više ni da se upisuju na fakultete! Naš vodeći fizičar, prof. dr. Aničin, mi je rekao da više skoro da nema kome da predaje! Niko od ljudi iz vlasti nema čak ni spisak naših pametnih devojaka i momaka koji su tamo negde i razvijaju druge zemlje. Kinezi (i o tome sam nešto pisao) su stvorili takve uslove da im se njihovi klikeraši u sve većem broju vraćaju, stvarajući supersnažnu Kinu. Dok se u svetu ljudi vraćaju u svoje zemlje i sa svojim kapitalom i znanjem otvaraju institute i škole, fabrike i pogone, kod nas povratnici, ako ih i ima (na žalost, samo isluženi sportisti i pevaljke), otvaraju kockarnice, disko-klubove, splavove, ili kao Paspalj, "WaterWorld" na Adi. Ne kažem, treba nama i to, samo nam redosled prioriteta nije valjan. 'Ajde da ja lepo završim ovde. Nisam lud da me neko sutra sačeka i pita da mu ponovim nešto o prioritetima u trošenju njegovih teško stečenih evra ... A posle će da bude Sloba kriv, Solana, Ahtisari, sudija i ko sve ne ... Važno je biti pametan Čitam jednu priču ovde i odmah mi pada u oči kako NEMA nikakve veze sa našom stvarnošću. A ne bi bilo loše da ima ... Makar kao mustra ... Danci su još davno postali ćlanovi NATO saveza. Kako to već i danas ide - malo milom, malo silom. I narodu i vladi je bilo jasno u šta se upuštaju, ali nije bilo drugog izbora. Svima je u zemlji bilo očigledno da im taj savez neće doneti ništa dobro, već samo obaveze i ogroman finansijski pritisak na ionako malu zemlju. Danska je, naime, najmanja od svih skandinavskih zemalja. Ali ako si mali ne znači automatski i da si glup. Evo kako je Danska to pokazala. Da bi dokazali sebi i drugima svoju lojalnost koaliciji, pošalju
oni nevelike borbene trupe u neki tada neuralgični region. Vide
Danci da je tamo čupavo - lako se gine, svuda mine, zasede i
partizanski način ratovanja. Nema tu sreće za miroljubive
Skandinavce, koji nisu ratovali ni zbog sebe samih (u I i II ratu su
bili neutralni), a kamoli sada za druge. Šta da rade? NATO je skupa
igračka: svake godine njihovi generali traže nova milionska ulaganja
u odbrambene sisteme i modernizaciju. Odakle? Kako se otarasiti
bede? Vide Danci da je to šansa za njih: Nema pucanja, nema aviona,
nema zaseda - samo mine, doduše zakopane i nevidljive, ali ko je
pažljiv neće nastradati. Zato ministarka izda zapovest, ili kako se
već to kaže, da njena zemlja počne da razvija jedinstvenu
tehnologiju za čišćenje bojnih polja. Uskoro su se pojavili i prvi
rezultati. Na sledećem sastanku glavešina NATO-a, sami Danci se
prijave za jednu veliku misiju čišćenja, koja je inače bila vrlo
neomiljena među ostalim članicama. Uskoro, Danci postanu maheri za
to - niko u svetu više nije mogao da ih stigne. A i zašto bi - oni
su razvili veliku industriju, iškolovali vrhunske kadrove i obučili
čitave divizije za taj opasan posao. Što bi sad neko radio to isto? Tako je i danas. Danci uživaju pod okriljem NATO-a. Ne samo da ne gube, već DEBELO zarađuju na saradnji s njima. Šta je naravoučenije? Nije bitno koliko si veliki, već koliko si pametan! Ništa oni ne bi uradili da nisu imali pametne lidere i obrazovan stručni kadar. Smisli i ti šta možeš korisno da prodaš, nešto što svima treba a da je kvalitetno, i videćeš da nećeš imati problema nisakim i nisačim.
< :: | :: >
(05.03.2007.)
|
|
