|
27.03.2007. Svi su oni ljubazni Kada sam prvi put došao u Ameriku, već posle nekoliko dana mi se učinilo da je to prava zemlja za mene. Gde god da sam se pojavio, mlade žene i devojke su mi se smeškale, najzad shvatajući da je pred njima PRAVI egzemplar idealnog muskarca. Doduše, smeškali su mi se i neki muškarci, ali sam ja to shvatao kao izraze odobravanja i podrške nekom ko je evidentno uspešniji na tom polju od njih. Tek kasnije sam shvatio foru: SVI ONI SU LJUBAZNI! Bez obzira na filmove koje gledamo, Amerika je zemlja ljubaznih i predusretljivih faca. Gde god odeš i šta god da radiš, srešćeš ljubazan osmeh i prijatno ophođenje. Naravno da to zavisi od sredine i stepena obrazovanja, ali nigde to nije jako nisko, pogotovu za moje beogradske standarde. Pravilo je da kad uđeš u bilo koju prodavnicu budeš glasno pozdravljen od svih zaposlenih, ali ne onako hladno i reda radi kao kod nas (a i to ako si baš naleteo na nekog koji je raspoložen jer je upravo doručkovao i popio kafu), već krajnje srdačno i razdragano, kao da si im maltene došao u kuću. Ako si još kojim slučajem sa malom decom, kao što smo to često bili mi, onda se razvije vrlo prisna i krajnje iskrena atmosfera, u kojoj sam samo ja bio ozbiljan i na sve gledao škiljavim pogledom, jer sam ih JA PROVALIO! SVE TO RADE ZBOG PARA! A onda shvatim da sve više ličim na Batu Stojkovića i Balkanskog špijuna - pa NARAVNO da svi rade za $$$, zar ne? Zar ne bi i naši trebalo da rade tako? Zar ti ne bi bilo drago da su svi ljubazni prema tebi i tvojoj majci, ženi, detetu? Zar ne bi voleo da ti svi na ulici upućuju ljubazni osmeh, čak i ako te ne poznaju. Ili ti je bolje da ti ni komšija vrata do tebe neće iz nepoznatog razloga da kaže zdravo ni posle 20 godina zajedničkih vožnji liftom?
Prisustvovao sam bezbrojnim situacijama kada se recimo u restoranu, konobarica zbog neke sitnice (recimo, nije donela 5 nego samo 4 salate) zbog toga izvini nekoliko puta za redom, na šta se njoj gost takođe izvini jer ona zbog topga mora da ode ponovo, na šta se ona opet njemu izvini jer on mora da sačeka sa početkom obroka, na šta on kaže da je srećan što ona toliko brine o njemu, na šta ona odgovori da je i ona srećna što je i on srećan, i tako unedogled ... Čoveče, nizašta! A ispucali su kvotu zahvaljivanja i izvinjavanja koju naš prosečni čovek ne potroši ni za 10 godina. Ni sa najbližima, a nekmoli sa omaraženim uslužnim osobljem! Znam neke koji namerno NEĆE da se izvinu nikome, čak i kada čitav svet vidi da su očigledno krivi. Srećne mušterije Pre 25 godina je vladalo geslo: "Mušterija je uvek u pravu!" Danas je to malo modifikovano: "Mušterija mora da bude srećan!" U svim firmama i korporacijama Amerike menadžeri danas smišljaju načine ne kako da uzimaju novac od kupaca i isprate ih do vrata, već kako ih učiniti srećnima. Velika svetska ekonomska i finansijska čuda, poput več pominjanog "Cisca", daju milione i milione svake godine na istraživanja kako i kupce ali i zaposlene učiniti što srećnijim. Dok su kod nas SVI nesto loše raspoloženi kada su obaveze i rad u pitanju - od đaka i studenata, preko manekenki i fudbalera, pa do radnika, profesora, lekara i pilota, ovde je stanje dijametralno suprotno. Da bi njihovi zaposleni bili srećni i produktivni, "Cisco" je svima u okviru firme otvorio frizerske salone, stomatološke ordinacije, servise za pranje i popravku kola, i slično. Čak imaju i vrtiće, gde putem brojnih kamera zaposlene mame mogu da prate i nadgledaju svoju decu čitavog dana. Da nisu ljubazni samo intelektualci, već i običan, pa čak i ispod toga, svet, osetio sam nedavno i lično. Kao i svi Srbi, sa bogatom košarkaskom tradicijom u srcu i uspomenama na Kiću i Praju, Dražena i Divca, Đordjevića i Danilovića, otišli smo na najpoznatije njujorške otvorene terene za basket, u "kaveze na East Villageu. To je kao u filmovima: igrači su poput stripova - svi istetovirani od glave do pete, uglavnom su Latinosi i crnci, a belaca ima samo tek toliko da im neko izvodi loptu sa strane, svi imaju brojne vidljive ožiljke od tuča noževima i lancima, svi, pa i oni najmlađi, bilduju u obližnjem parku i rade do besvesti sklekove i vratilo, svi nose marame oko glave i šorceve makar 5 brojeva veće. Pošto su moj brat i njegov kum nekada davno živeli u tom kraju, sećaju se mnogih igrača: jedan je narko-diler i povremeno za pare odlazi na svetska ratišta (bio je i u Bosni), drugi je lokalni poštar sa podebelim dosijeom u policiji, a ostali izgledaju kao profi ubice. Igraju pošteno ali jako i grubo, na dva koša, i svaki kontakt liči na mali pokušaj atentata. U jednom trenutku jedan debeli Hispano, koji je na teren došao sa psom koji me je podsetio na buldoga iz filmova Tomija & Džerija, i na koga se neprestano drao da prekine sa lajanjem, nezadovoljan igrom protivnika, glasno je opsovao. Ma nije to bila nikakva naročita psovka, jedna od onih benignih koje se čuju u svakoj američkoj TV seriji koju pustaju kod nas, ali ono što je mene zapanjilo usledilo je nakon toga. Momak nam se 'ladno, sa druge strane terena, glasno izvinio, jer smo bili tu sa malom decom. Ej!? Ja imam malo dete i znam o tome sve, iz prve ruke. Pa kod nas sam svojim ušima gledao kako roditelj, bre, psuje svoje rođeno dete! I to takvim rečnikom da pocrvenis od stida i dođe ti da se umešas pa šta bude. A ovde se jedan probisvet, homeless sa dosijeom, izvinjava trojici belaca (što isto ima svoju težinu!) jer su sa malom dečicom. Beogradski full contact Još nešto je interesantno, a samo na prvi pogled nema veze sa ovom temom. Vozio sam se njujorškim metroom, kojim se dnevno preveze bukvalno nekoliko miliona ljudi, šetao prenaseljenim milionskim Menhetenom, bio na košarkaskoj utakmici u Majamiju, u areni koja prima 17.000 gledalaca, posetio Diznilend u Orlandu, gde se dnevna poseta meri milionima ... Ono što je zadivljujuće jeste to da te niko nikada neće dodirnuti! Dešavalo se da čekam u redu za neki ulaz i da se ispred i iza mene nalazi po stotinjak ljudi, žena i dece, svih godišta i boje kože, i da me do kraja niko ni ne očeše. To je za mene pravo čudo, jer znam da me u Beogradu, čak i dok pešačim pravom ulicom i bez naročite gužve, tresne makar 5 ljudi - kako i zašto, nikad nisam uspeo da dokučim. Da ne pričam kako je u autobusu ili na pijaci - sa mnogima za to kratko vreme postanem bliskiji nego sa rođenom ženom za 7 godina braka. A posle kažu Sloba kriv ...
(05.03.2007.)
|
|
